Umro Mirko Kovač pisac prvog lezbejskog romana na ovim prostorima

Kategorija: featured, LezKULTura / Datum: август 20, 2013

Jedan od najvećih postmodernih pisaca južnoslovenske književnosti druge polovine 20. veka, koji je napisao prvi lezbejski roman na ovim prostorima (1971), Mirko Kovač, umro je juče u Rovinju (Hrvatska). Ovaj tekst o romanu „Malvina“ prvom lezbejskom romanu, objavljujemo kao podsetnik na književno delo koje Mirko Kovač ostavlja za sobom

Foto: Labris

Foto: Labris

Otpočinjanje ljubavi

Jedna od svakako najsloženije koncipiranih književnih junakinja u modernim jugoslovenskim literaturama, lezbejka pravoslavne vere, zaljubljena u katolkinju upravo je Kovačeva Malvina. Ovaj kratki roman sa Malvininim imenom u naslovu pisan je tokom 1969. godine, a prvi put objavljen 1971. u Beogradu. U vreme kada je „Malvina“ bila zabranjena u SFRJ, doživela je veliki uspeh van granica jugoslovenske čitalačke publike. Roman je u Franuskoj doživeo tri izdanja u tiražu od 20.000 primeraka. U Srbiji je tek nedavno (2009) rehabilitovan u izdanju Samizdat B92 i njegovi glavni tematski okviri, kao i pre četiri decenije, doživljeni su kao provokativni.

U vremenu zalaganja za LGBT prava ovaj roman postaje vrlo akuelan (iz jendnog sasvim drugačijeg ugla nego što je to bio 70-ih kada je povezivan sa Crnim talasom), a činjenica da eksplicitnost pojedinih delova pripovesti još uvek šokira i provocira govori o niskom pragu tolerancije prema seksualnim manjinama. Izostanak tolerancije, nedovoljno edukovana čitalačka publika, ukorenjena i sistemska homofobija sve su to društveni problemi koji ovaj roman danas potvrđuje.

Zanimljivo je da su mnogi kritičari govorili o Malvini kao ženi u kojoj je smešteno seme ludila a njenu ljubav prema Katarini sagledali kao ispoljavanje perverzne sklonosti. Malvinino javno istupanje kao lezbejke doživeli su kao čin drskosti.

Foto: Labris

Foto: Labris

I roman „Malvina“ prožet je kao i drugi romani Mirka Kovača erotskim nabojem, ali je samo Malvina iščitana kao junakinja sa perverznim seksualnim životom, ništa neobično s obzirom da se i danas dve žene u partnerskom odnosu često isključivo percipiraju kao „perverznjakuše“. U erotskim opisima Mirka Kovača nema ničeg specijalno perverznog, to su opisi koji potvrđuju veliku naklonjenost i emotivnu povezanost između Malvine i njene cimerke Julke:

„Topli Julkin dah osećala sam na svom ramenu i niz kičmu, preko slabina, a potom bi se kao žar skamenio negde u centru mog tela, između nogu i u gornjem delu butina, izazivajući drhtavicu i paljenje mojih obraza, toliku slabost u snazi da se nisam bila u stanju pomaknuti, a kamoli ustati i otići u svoj krevet. A onda bi mi još šaputala na uho…“
A kasnije to su opisi ljubavi između Katarine i Malvine:

„Prepodnevi sam provodila u češljanju njene kose […] Nakon što bih završila češljanje, ustajala je kao iz sna, osvratala se na stolicu na kojoj je ostajao mokar trag, a potom odlazila u veliku sobu.“

„Katarina pribavlja usnama vrhove mojih grudi; njen mekani dodir kože osećam svuda po telu i joj se podajem; dok mi ona sva zapenjena strašću, dodirima ili vrškom jezika, uspaljuje stidnicu, tako da osećam da mi sve telo sagoreva, a da sav taj užitak Bl. Dj. Marija, predobrostiva i ljubezniva čuva kao svojinu, a naše jecanje na ćilimu prihvata kao molitvu.“

Iako u mnogim svojim prozama pripoveda u prvom licu, u „Malvini“ je pripovedački diskurs Mirka Kovača blizak doktrini T. S. Eliota o impersonalnosti pesnika. Kao i likovi iz njegove proze, tako i on sam kao pripovedač beži od sebe i postaje neka vrsta katalizatora u kojem spaja različita životna iskustva svojih protagonistkinja. U prvi mah „Malvina“ nas podseća na srednjovekovne hronike i njena dramatičnost gotovo da je zatvorena iza samostanskih zidova (kao u slučaju portugalske redovnice iz 17. veka koja svoju tajnu ispisuje u čudesnim pismima). Impersonalnost je u značajnoj meri usmerila piščevu naraciju. Poput analitičara i hladnog ali preciznog forenzičara, on slaže mozaik o „Malvini“ kao nesrećnoj ženi.

Kritika je hroniku o Malvini uglavnom svodila na puki izveštaj o ženi kao simbolu nesreće, međutim nju treba čitati i kao značajan motiv o lezbejskoj egzistenciji u umetnosti na jugoslovenskom prostoru.

Dragoslava Barzut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *