Treća lezbejska nedelja 2004.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: новембар 26, 2015

od 9. do 12. septembra 2004, Novi Sad

piše: Desa, 2004.

Eh, taj Novi Sad. Još od Sremskih Karlovaca počela sam da osećam kako nadolazi plima ženske ekskurzije, a kad sam na ulasku u Novi Sad ugledala Jelenu Č. na biciklu, jedva sam odolela da svoje oduševljenje opšteženskom kreativnošću i specifično lezbejskom energijom – da se do cilja stigne ne birajući (prevozna) sredstva, ne podelim sa ostalim putnicima u autobusu od kojih su bar njih 30 % bili panduri u civilu (pa je “majstor” nagario i prošao zajedno sa mnom kroz crveno, bez straha i ostavio me bez mogućnosti da J. Č. pošaljem bar neverbalnu podršku).

002

Izložba u okviru Treće lezbejske nedelje

Da sam predugo živela daleko od vojvođanske Pešte, kako od milošte zovem NS, shvatila sam tek kad je bus prošišao pored Sinagoge što je značilo da je ono što mi je ličilo na PTT i bilo PTT, a da je ono što je raskopano ipak početak centra te sam bila prinuđena da se sa glavne stanice vratim gradskim busom broj 4 i tako nesvesno podržim J. Č. da se svojim dvotočkašem pre mene dokotrlja do hotela Vojvodina. Ubeđena da će po starom lezbejskofeminističkom običaju sve početi debelim zakašnjenjem, ulogovala sam se blizu šanka kod Trčike i merkala žensku populaciju Novog Sada, što bar kao preventivnu antistres terapiju toplo preporučujem. Te ravničarke baš umeju da iskoriste vreme, pa sam gledajući ih kako lagano ustaju, sedaju, šoljicu prinose usnama… hmm… kako im pogled klizi lagano preko svega (pa i mene), stvarno poverovala da je život nešto sasvim beskonačno… No, kad sam, jedva uspevši da odvojim pogled od njih i dupe od stolice, krenula ka hotelu, ponovo me spopala katarzična euforija i golicava neizvesnost zbog svih žena koje ću tamo videti i upoznati.

Četvrtak dan prvi (ili) KAKO SMO SE UPOZNALE

Bogu hvala, te je stara Juga bila živopisna jedna zemlja u kojoj su sva čuda bila moguća, npr. da se od Vardara pa do Triglava pre i posle Tita (skoro pa uglavnom posle) rode deca koja će se tog sunčanog popodneva sakupiti ispod zastave duginih boja kao vesele, pametne i (atr)aktivne lezbejke pri čemu plediram da se pridev aktivne čita kao aktivistične jer nije pojedinačno proveravan. Da sam na pravom mestu u pravo vreme bilo je jasno čim sam shvatila kako su organizatorke osmislile golicavi čin upoznavanja. To je uvek najzanimljivije, jer ono što žene pri tom izgovore, upućuje na sve što nisu rekle i što ćeš neminovno saznati, samo je pitanje na kojoj radionici. Zato nikada ne zapamtim ime. Uvek razmišljam o tome kako će ga izgovoriti jednom, kasnije.

Lori iz Fens teatra i Zoe iz Act Women, Queeria kalendar 2007.

Lori iz Fens teatra i Zoe iz Act Women, Queeria kalendar 2007.

Tog prvog dana posle večere, članice Fens teatra predočile su nam materijale svoje buduće predstave “Homoorijental” naglasivši da je predstava duboko lično motivisana i uvukle nas u, svakoj od nas poznate, bolne spoznaje, kad smo se susretale s nemogućnošću da nekom dragom otkrijemo sebe baš onakvom kakvom se osećamo iznutra svakog dana svog života.

Drugi dan (petak), ali baš radni.

Kada prvi put crtate svoju životnu mapu, čini vam se da je to nemoguća misija. Te – kako da nacrtam baš sve što je bitno, te – da li je sve to baš bitno, i šta je uopšte bitno, te – da li ja uopšte umem da crtam… Ali kada jednom to pregurate (kao što sam ja onomad u Somboru), onda shvatite da ste u stanju da ih nacrtate milion i to tako da sve budu različite, a da sve budu samo vaše.

U feminističkoj teoriji ta pojava je označena pod nazivom koji sam momentalno zaboravila ali fora je u višeslojnosti ženskog doživljaja sveta. E, pa, to zadovoljstvo da uronimo u neistraženost sopstva, pružila nam je ovoga puta facilitatorka Dragana – kuma, koju ovom prilikom toplo pozdravljam.

Potom je nastupila pauza za kafu. Pauze su, inače, česti delovi dana u kojima smo masovno izrabljivale hotelsku terasu i arčile poslednje dane varljivog novosadskog leta 2004, a ja sam skoro uvek umesto kafe pila sok, što je takođe (i bez sumnje) politički korektan čin.

Usledili su, okrugli stolovi. Između utopijskog Svet koji želimo i Država i lezbejke izabrala sam, nećete verovati, potonju u kojoj je pomenuta moja seksualna preferenca i nisam se pokajala jer su nas mlade (hiper)aktivistkinje iz cele ex-YU (od kojih moram posebno pomenuti Tijanu P., jer sam joj obećala) veoma iscrpno, a neiscrpljujuće, informisale o svim (mahom) uzaludnim (barem na teritoriji SCG) pokušajima da se političarima objasni kako im bez nas Evrope – nema. Doduše, naše sestre iz Slovenije, pa i Hrvatske, imale su čime da se pohvale, ali nisam primetila da su zbog toga uobražene, pre bi se reklo da su za nijansu odlučnije u nastojanju da sve to shvate rutinski i bez viška emocija (koje onda koriste u pametnije svrhe). “Što južnije – to tužnije“, mada, gledajući Makedonke…

Ee, državo moja SCG – crna rupo u svemiru, da ne bi Novog Sada kakvim bi se napretkom dičila pred pokolenjima koja dolaze! I šta nam je preostalo sem da sa tako pomešanim osećanjima odemo na ručak.
I bi ručak… i šefica sale.

A kao što je plan nalagao, trebalo je potrošiti (npr. kreativno) sve te unete kalorije, pa nam je Diana ZgBg dala brdo glinamola (ili nekog plastelina) i bojice, i četkice, ne bismo li together napravile maketu Lezbejskog grada. E, to je bilo prava – sreća, sreća – radost. Žene su pravile doslovno sve što im je i što im (zbog veličine projekta) nikada ne bi moglo pasti na pamet. Bilo je tu krava, vodoskoka, spomenika, zdanja od domova kulture do staračkih, pa preko obdaništa do igrališta. Sreća moja te sam (iako ne baš u ruke nevešta) sela pored Arine koja je (pored Iskre), komotno mogla poneti titulu najkreativnije u umetničarenju i izmišljanju (kao i nošenju) lepote, pa sam joj asistirala i tako se provukla neopaženo.

Homofobija u svakodnevici vratila nas je u sve ono što smo, po prirodi stvari, zaboravljale dok smo zajedno. Izvirivala je, na trenutke, sumnja u sve postignuto, a njeno ružno lice popraviti se moglo samo radikalnim hirurškim zahvatom u sopstvenoj duši, čime bismo omogućile dotok čistog optimizma koji bi neminovno omogućio procese generisanja ponosa kao neagresivne i za razvoj stimulativne supstance opšteg progresa. Ili, jednostavnije rečeno: homofobija spolja ima korena u nama, a to korenje je isprepleteno sa vitalnim organima te ga treba pažljivo uklanjati, sa svešću o dostojanstvu koje taj rad donosi (ako je to bilo jednostavnije).

Zujanje po gradu se svodilo na minimum i pokrivalo je isključivo uži centar tj. neposredno okruženje hotela ali moram da pomenem Fridu prelepi mali lokal koji je teško pronaći bez vodiča i u kome smo se prvi put ‘neslužbeno’ zagledale u oči jedna drugoj i u toplini tog prostora prepunog slika i knjiga, za spojenim stolovima i uz čašu crnog vina, loše prikrivena želja…, a – ne, to je iz neke druge pesme.

amazonTo veče umesto filma (koji nikada nećemo videti iz teknički razlozi) desila se promocija knjige Amazonke u izdanju LKC-a Deve i gotovo neprimetno prisustvo jedne od spiritus movens-a lezbejskog ugrupljavajna u Srbiji. Nisam sigurna po čijoj volji se to tako desilo, te neću navoditi imena.

Slobodno veče se potom umesto u spontanu žurku (što lično preferiram osobito) pretvorilo u niz malih radioničica + “mafiju“ (igru, meni, zasad, još nejasnog sadržaja i motivacije) što je pokazalo da su žene željne razgovora tet-a-tet.

Da mi veče ne bi propalo postarali su se glumci. Tačnije, na terasi hotela dešavao se koktel sa živom svirkom koji smo, treba li reći, momentalno okupirale oduševivši prisutne žene, deleći im knjige, lepe reči i osmehe, i đipajući davale podršku mladoj pevačici. Posle su nam govorile: “Što niste došle ranije? “. Muškarci su im stajali na distanci potpuno zbunjeni, tek poneki vulgaran u svojoj nemoći. Da se sve ne pretvori u masovni coming-out, intervenisao je gospodin pevač zamolivši nas da napravimo malo mesta na podijumu i za druge goste, koji se, vidi čuda, do kraja nisu ni pojavili. Otišla sam u svoju single-trokrevetnu sobu i s prozora posmatrala ozarene gošće i vesele lezbejke kako se razilaze. Lep prizor bejaše to.

Subota – dan latentnog zabušavanja

Počelo je doručkom koji se pretvorio u opšti cirkus jer sam usput srela Leilu i s njom sela za sto. Ta žena, jednostavno, ne ume da bude ozbiljna, pa sam u suludom tempu, zapravo prvi put dobila iscrpan izveštaj sa slovenačkog Prajda, sa akcentom na Salome, i njen životni put.

Jelenu Poštić sam upoznala još u Beogradu, gde je na svojoj radionici zbunila čak i osvešćene lezbejke relativizacijom pojma identiteta per se. Ne sumnjam da joj je uspelo i ovoga puta. No, bila sam već preumorna od zatvorenog prostora, te izađoh da vidim bela dana i upoznam neko novo lice (što mi je kasnije i uspelo), ali tada sam srela Štefi koja se, takođe klisnuvši sa radionice, ušuškala u jednom kafeu na štrafti, pa sam joj se pridružila u pesničkom srkutanju kafice i krckanju sećanja na žene koje nisu tu.

Ali, kada se jednom out-uješ, više ti se ne ulazi, pa se to desilo i meni, iako me je malo grizla savest jer je istraživanje medija na temu Svet o nama i istoimeni okrugli sto, Nina Đ. F. zaista temeljno pripremila, ali lezbejska žudnja za lenčarenjem na suncu bila je jača, pa smo se Ana, O. + njena NS girlfirend i ja dale u sasvim nepolitičke diskusije na temu… hm… više se ni ne sećam koju, jer sam svu pažnju posvetila praćenju kretanja istopljene čokolade od ambalaže ka njenom jeziku, i tehnikama koje su pri tome nastajale neposredno, u podne, u kafeu, u centru Novoga Sada.

E, da ne zaboravim da pomenem i Kseniju koja nije bila tu, niti ičim zaslužuje da bude pomenuta baš ovde, ali ću, bojim se, zaboraviti, a ona će, možda zaslužiti, pa će posle biti kasno za prvi utisak. Toliko o 8. martu.

Više se ne sećam šta je sve bilo za ručak ali se odlično sećam da sam opet sela za sto sa “ludim“ ženama (čitaj: Tanja Tress), pa smo opet bile najglasnije i cerekale se do suza – ko zna zašto. (Ono Tres joj je valjda od – tresti se od smeha, ako nije – treba uvesti.) Hvala joj. I vegetarijanskoj supi. A majice su u sito-štampi radile Urška i Maj(ic)a. Raznih boja i natpisa (mislim, majice). Meni su napravile… ali to se ne da napisati, mora se videti, pa, koju zanima neka pita. Prizori sa ove radionice su ovekovečeni na polaroidu jer se na svakom koraku osećala odomaćenost tolika da su mnoge grubo prekršile hit by Charming Princess “Neću da peglam“, predano fiksirajući natpise mrskim predmetom za izrabljivanje besplatnog ženskog rada.

Standardna radionica o coming out-u bila je, naravno, nestandardna – jer je osmišljena glamurozno, što nije ni čudo pošto se facilitiranja prihvatila Sanja K. pa smo od nečega što bi moglo biti sto puta ispričana priča dobile zbirku neverovatnih različitosti u formi jedne tematske celine, a onda smo dobile mogućnost da to i proslavimo koristeći razna materijalna sredstva za preobražavanje tela koja do tad nikome za to nisu služila, a Dana je bila najlepša. Sve se pretvorilo, treba li reći, u karneval.

Najvažnija pouka koju sam izvukla iz ovoga je da jedinstvo i kompromis ne moraju, nužno, biti jedini način bitisanja u zajednici te da je oniks redak i vredan kamen. Ostalo su srebro i žad, podjednako lepi.

Filma iznenađenja – nije bilo, a možda je iznenađenje trebalo da bude to da filma i nema. Nisam se iznenadila nego sam sa drugaricama potražila skrovito mesto gde se točila medovina kao aperitiv za žurku koja je sledila. Smejale smo se toliko da su i svi ostali “stolovi“ oko nas živnuli i sve smo shvatile da je odluka da Lezbejska nedelja traje četiri dana, zapravo, mudra i doneta u skladu sa brigom o ženskom zdravlju i očuvanju energetskih resursa. U klubu Obsession čije su nam gazdarica i osoblje pokazale izuzetnu naklonost još prvog dana na upoznavanju, desila se žurka za nezaborav. To što se ja lično malo čega sećam nek vas ne buni. Odavno sam navikla da se u uslovima moguće masovne egzaltacije među prvima vinem u nadsvesna stanja, te me stoga mnoge pamte kao, blago račeno – čudnu osobu. U tim trenucima, tela postaju fluidi i one koje to ne primete propuštaju neverovatno iskustvo i fenomenalnu zabavu, što kasnije motiviše mnoge akcije za koje nismo ni slutile da su moguće.

Ta groznica subotnje večeri, bila je i moj oproštaj od Lezbejske nedelje 2004, jer sam rano ujutru, u 05h, naručila buđenje (brrr, i sad se naježim) da bih stigla na bus. Dok sam vraćala ključ pospanom recepcioneru i konopcem uvezivala raspadnuti kofer, zamišljala sam vas kako spavate, svaka sa svojom veoma posebnom lepotom i kako ćete kasnije budne jurcati za loptom u parku, dok će mirni Novosađani, ne shvatajući šta se to dešava sa njihovim gradom, zabrinuto vrteti glavom.

Izašla sam na Trg uvijen u nedorečeno svitanje i koračajući sve dalje od vas, počeh da primećujem retke prolaznice i svaka od njih mi se za trenutak učinila poznatom.

Za kraj

I šta na kraju reći osim da ništa nije bilo isto kao prvi put. Ni vi, ni ja… baš ništa, sem ovog osećaja da hodam – uspravnija, dišem – sigurnija, smešim se – bogatije, za sve naše nove ljubavi i za ovu sa kojom hodam, dišem, smešim se… ponovo. Prvi put…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *