Svaki put kad neko govori diskriminatorno – REAGUJTE, NEMOJTE DA VAS MRZI!

Kategorija: Kolumna, PFLAG / Datum: јул 15, 2015

Transkript govora Vladice Jovanović na 31. Belgrade Ignite-u “Moje društvo voli razlike” (27. april 2015., Mixer House, Beograd)


Mrzim da pišem biografiju, jer ne volim da se u tom smislu definišem. Zašto? Zato što sam kvir (queer).

Kvir podrazumeva da ljudi uopšte ne žele da identifikuju svoj seksualni identitet, seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, ili ne žele da ga identifikuju u okviru binarnog odnosa muško-žensko. Kvir je, u mom slučaju, zapravo mnogo više od toga i govori sve o tome što ja jesam: ne odnosi se samo na pitanje koga ja volim, već i odakle sam, u šta verujem (u smislu religije)… – daje mi prostor da se ne etiketiram i ne guram ni u kakve kutije. Međutim, to što se ja ne guram ni u kakve kutije, ne znači da me drugi ne guraju u njih i da me ne diskriminišu na osnovu predrasuda i stereotipa koji se vezuju za te kutije i etikete. Takvo je društvo u kome živimo.

vladica_jovanovic

Dikriminacija postoji na dva nivoa. Jedan nivo je ono što zovem mentalno-kulturnim nasiljem, u diskusijama poput: „Ko je muško u vašoj vezi?“; „Kako izgleda lezbejski seks?“ (Pa, kao seks.); „Joj, što ti je gej ta frizura!“ (A identična frizura moje sestre (koja je inače strejt) je skroz šik…); „Jao, pa ti nećeš moći da imaš decu ako završiš sa devojkom… Pa dobro, možeš da usvojiš kuče!“; „Možda si sad u nekoj fazi, pa ćeš to prevazići. Sad je u redu, možda malo eksperimentišeš.“; „Hoćeš već jednom da se odlučiš da li se ložiš na devojke ili na dečake?“

Drugi nivo diskriminacije predstavlja život u neprestanom strahu od nasilja i diskriminacije na svakom koraku, to je nešto sa čime žive ljudi koji odmalena shvataju da su drugačiji. Jer društvo i okruženje stalno govore vama, vašim prijateljima i roditeljima da ste pogrešni, da niste normalni, da treba da se stidite, da ne treba da izlazite iz kuće i da treba da sedite u svoja četiri zida. Ja to nisam mnogo doživljavala jer, kažu, ne izgledam kao da sam kvir, gej , lezbejka… „Skontala“ sam da sam kvir kada sam imala 22 godine, na susretu koji je bio moj drugi dejt sa tom jednom devojkom, a da ja to tad nisam znala, već sam mislila da samo sedimo i pijemo kafu – u trenutku kad sam shvatila da želim da je poljubim. Tog trenutka sam počela da razmišljam da li su ljudi koji sede oko mene ćelavi, da li imaju tetovaže, šta pričaju, da li me mrko gledaju, kako ću da se vratim kući, da li ću usput moći da je poljubim ili ne, da li će me neko udariti, opsovati…? To je trenutak u kome sam shvatila da ne mogu svim ljudima u svom okruženju da kažem da sam kvir. Jesam rekla prijateljima, ali nisam osećala slobodu da, na primer, ljudima na poslu kažem da imam devojku – iako i zvanično svi jako podržavaju ravnopravnost i različitost. Moj tata čak i ne zna da je neko bio godinu dana u mom životu. S druge strane, moja mama me, kao i moja sestra, podržava, ali ne stiže da bude baš skroz o.k. u vezi s tim, pošto stalno razmišlja o tome da li će njena kćerka dobiti batine, da li će možda izgubiti posao, možda neće moći da nađe novi posao, možda će se zaljubiti, ali je neko neće želeti jer je kvir, pa nije baš normalna devojka?

Tati nisam rekla. Zašto? Zato što se brinem da će užasne reči koje dolaze od ljudi iz Crkve i, uopšte, iz našeg društva, prevladati ljubav koju on oseća prema meni kao svom detetu, da će da ukinu – umesto da omoguće – razumevanje da ja nemam čega da se stidim i da je svako ko je kvir normalan kao i svi ostali. Kao što sam već rekla, tokom većeg dela života nisam morala kroz to da prolazim, jer nisam bila svesna toga da sam drugačija. A ipak mi je teško. Teško mi je što ne mogu sa tatom, sa nekim ko mi je jako blizak, da budem iskrena.

S druge strane, ja sam neko ko ima veliku podršku. (…) A kad je meni ovako teško, zamislite kako je klincima koji odmalena znaju da su drugačiji i koji ne odrastaju u okruženju u kome imaju podršku. Zato, svaki put kad neko govori diskriminatorno – reagujte, nemojte da vas mrzi! Možda vas sluša neko kome to znači, a možda će i neki od tih ljudi prestati da govore takve stvari.

31. Beogradski Ignite, pod naslovom “Moje društvo voli razlike”, održan je 27. aprila 2015. godine u beogradskom Mikser House-u, u organizacji UG “Srbija u pokretu” i uz podršku Mreže prijatelja inkluzivnog obrazovanja, Fondacije za otvoreno društvo, Centra za interaktivnu pedagogiju i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

U prijateljskoj i neformalnoj atmosferi, deset prezentera/ki je u dinamičnim petominutnim nastupima publici predstavilo lične priče o obrazovnoj i socijalnoj inkluziji. Tako su posetioci Ignite-a, uz prevod na znakovni jezik, mogli da se upoznaju sa značajem neprekidnog sticanja novih znanja bez obzira na životno doba, svakodnevnim životom mladih sa hendikepom i dece sa smetnjama u razvoju, odlučnošću mladog Roma da stekne obrazovanje, poduhvatom vršnjačke podrške mladima obolelima od raka, budućnošću inkluzivnog obrazovanja i asistivnim tehnologijama, borbom protiv predrasuda o rodnom identitetu, kao i socijalnim uključivanjem kroz filmsku umetnost.

Vladica Jovanović je završila Fakultet političkih nauka. Bivša je Petničarka. Debaterka jednom, debaterka zauvek. Kao školovana novinarka, voli medije i PR, ali veruje da se društvenim organizovanjem i javnim politikama brže dolazi do promene. Kad poraste ekspertkinja za obrazovanje da bude. Počela je s građanskim vaspitanjem, a želi obrazovni sistem u kome deca uče da kritički promišljaju, da ne diskriminišu i da budu spremna na akciju. Sve je podložno preispitivanju osim ljudskih prava i slobode, tu nema kompromisa, ali može da se oddebatuje. Voli muziku, svoje prijatelje i porodicu. Voli i da spava. Bilingvalna u sarkazmu i engleskom jeziku. Sama sebi kupuje cveće. Što se nje tiče – svi su kvir dok se ne dokaže suprotno. Slavi Dan Harvija Milka. U fazonu je: samo se vi smejte, ja ću promeniti svet.

Izvor: socijalnoukljucivanje.gov.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *