Месечне архиве: новембар 2015

MERLINKA 2015: Dužinom lezbejskog filma!

Kategorija: LezKULTura, NAJAVE / Datum: новембар 30, 2015

Sedmi Međunarodnom festival LGBT filma „Merlinka“ održaće se u Beogradu od 10. do 14. decembra sa sloganom „Merlinka je za svakoga“. Na festivalu će biti prikazano ukupno 60 filmova među kojima i lezbejski filmovi Dajk hard, Margarita sa slamkom, Leto, Baka


Festival otvara film „Ajzenštajn u Gvanahuatu“ (Eisenstein in Guanajuato) legendarnog reditelja Pitera Grinaveja (Peter Greenaway). Film prati ruskog reditelja Sergeja Ajzenštajna koji nakon priznanja koje je dobio zbog svog revolucionarnog filma „Oklopnjača Potempkin“ biva odbačen od Holivuda. On putuje u Meksiko 1931. godine da razmotri snimanje filma koji je finansiran od strane američkih pro-komunističkih simpatizera. Čini se da je ovo senzualno iskustvo od ključnog značaja za Ajzenštajnom život i filmsku karijeru.

merlinka-plakat

Za svečano otvaranje pripremljen je kabare program na kome će učestvovati Sajsi MC, gudački kvartet „White Witches“, a program vodi Kvirela de Bil.

Na festivalu će biti prikazano ukupno 60 filmova među kojima su i američki film „Baka“ (Grandma) sa Lili Tomlin i Lavern Koks u glavnim ulogama, francuski „Letnje noći“ (Les Nuits d’été) koji je osvojio Kvir lava u Veneciji, švedski „Dajk hard“ (Dyke Hard), španski „Tajno“ (A escondidas), indijski „Margarita sa slamkom“ (Margarita with a straw), danski dokumentarac „Fasbinder – bezuslovna ljubav“ (Fassbinder – To Love Without Demands), američki dokumentarac „Limitirano partnerstvo“ (Limited partnership)…

Merlinka je takmičarski festival i dodeljuje nagradu za najbolji kratki film. Ovogodišnji žiri čine trans aktivistkinja Helena Vuković, filmski kritičar, novinar i pisac Đorđe Bajić i reditelj Stevan Filipović. Nagrada će biti dodeljena na svečanom zatvaranju festivala, 14. decembra kada nastupa zagrebačka drag queen grupa „House of Flamingo“.

Kompletan PROGRAM MERLINKA 2015.

Petak, 11. decembar 2015. 19:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Margarita sa slamkom

Režija: Shonali Bose, Nilesh Maniyar
Uloge: Kalki Koechlin, Revathy, Sayani Gupta
Indija, 2015.
Igrani film
Trajanje: 100 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski
Nagrade: NETPAC nagrada – Internacionalni Filmski Festival Toronto

Laila Kapur je vatrena, talentovana 19-godišnja devojka iz porodice srednje klase iz Delhija. Rođena je sa cerebralnom paralizom. Ona je u invalidskim kolicima i govor joj je oštećen. Laila je veoma bliska sa svojom majkom. Kao rezultat svojih napora, Laila odlazi na koledž na prestižnom Delhi Univerzitetu. A kada Lailino srce bude slomljeno, njena majka je ta koja joj omogućava da nastavi školovanje na Njujorškom univerzitetu. Ovde Laila upoznaje živahnu Khanum – ženu sa oštećenim vidom. Uvek radoznala po pitanju seksualnosti, Laila doživljava putovanje koje prevazilazi njene najluđe snove. Naziva ga „predivim ali strašnim”. Suočava svoju majku sa novim istinama o sebi izazivajući time veliki sukob koji ih naglo razdvaja. Odjednom njen svet se ruši kada njena majka kolabira od bola. Sada Laila postaje ta koja neguje, a veza majke i ćerke biva stavljena na test.

Subota, 12. decembar 2015. 19:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Leto

Režija: Colette Bothof
Uloge: Sigrid ten Napel, Jade Olieberg, Lisa Smit, Ella-June Henrard, Martijn Lakemeijer, Rik Verheye
Holandija, 2014.
Trajanje: 89 min.
Jezik: Holandski
Titl: Srpski

Da li se usuđujete da budete drugačiji u mestu gde sve ostaje isto?
Leto je sparno i vruće u selu gde svakodnevni život dominira zujanjem elektrane. Ana (16) i njeni prijatelji provode dane vozeći bicikle krivudavim putevima koji vode nigde i svuda – to je vreme avanture i mladalačkog buđenja. Ana se, međutim, oseća kao autsajder, sve dok nije upoznala Lenu, novu devojku u mestu koja vozi motor, nosi kožu i razlikuje se od ostalih. One će se zaljubiti jedna u drugu i njihova mlada ljubav će se odvijati u svoj svojoj nežnoj neugodnosti.

Subota, 12. decembar 2015. 21:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Baka

Režija: Paul Weitz
Uloge: Lily Tomlin, Julia Garner, Laverne Cox, Judy Greer
SAD, 2015.
Trajanje: 79 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Lili Tomlin glumi Elu, koja prolazi kroz raskid sa svojom bivšom devojkom kada njena unuka Sejdž nenajavljeno dolazi i traži 600 dolara. Trenutno bez para, baka i unuka provode ceo dan pokušavajući da nađu novac od svojih starih prijatelja i nekadašnjih ljubavi, otkrivajući tajne iz prošlosti.

Nedelja, 13. decembar 2015. 12:00-24:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Cena ulaznice: 300,00 RSD za ceo dan
12:00 Kvir crtaći iz našeg detinjstva
12:30 Animirani kvir filmovi
Spavati budna
Igračke
13:00 Kvir matine
Horoskop
Princeza Voli o Voli
Delovi Ave
Politička korektnost
16:00 Kratki dokumentarni
Žašto se borim
Strejt putovanje – U njihovom kraljevstvu
Koming in
19:00 Prime time
Još uvek ruža
09:55-11:05, IngridEkman, Bergsgatan 4B
Jesi li ikada videla
Vanila

21:00 Made in domaće
Samo neka je živo i zdravo (premijera)
Jagode
Kao što druge žene čine
Marijana Mačkica

Ponedeljak, 14. decembar 2015. 21:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Dajk Hard

Režija: Bitte Andersson
Uloge: Lina Kurttila, Peggy Sands, Maria Wågensjö
Švedska, 2015.
Trajanje: 90 min.
Jezik: Švedski, Engleski
Titl: Srpski

Lezbejski rok bend kreće na putovanje na borbu bendova u velikom gradu. Misteriozna milionerka sa armijom nindži, kiborga i roler derbi devojaka čini sve da ih zaustavi. Njihovo putovanje je otkačena avantura ispunjena bajkerskim bandama, zatvorskim pobunama i kitnjastim muzičkim numerama.

Dyke Hard trailer from Merlinka festival on Vimeo.

Treća lezbejska nedelja 2004.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: новембар 26, 2015

od 9. do 12. septembra 2004, Novi Sad

piše: Desa, 2004.

Eh, taj Novi Sad. Još od Sremskih Karlovaca počela sam da osećam kako nadolazi plima ženske ekskurzije, a kad sam na ulasku u Novi Sad ugledala Jelenu Č. na biciklu, jedva sam odolela da svoje oduševljenje opšteženskom kreativnošću i specifično lezbejskom energijom – da se do cilja stigne ne birajući (prevozna) sredstva, ne podelim sa ostalim putnicima u autobusu od kojih su bar njih 30 % bili panduri u civilu (pa je “majstor” nagario i prošao zajedno sa mnom kroz crveno, bez straha i ostavio me bez mogućnosti da J. Č. pošaljem bar neverbalnu podršku).

002

Izložba u okviru Treće lezbejske nedelje

Da sam predugo živela daleko od vojvođanske Pešte, kako od milošte zovem NS, shvatila sam tek kad je bus prošišao pored Sinagoge što je značilo da je ono što mi je ličilo na PTT i bilo PTT, a da je ono što je raskopano ipak početak centra te sam bila prinuđena da se sa glavne stanice vratim gradskim busom broj 4 i tako nesvesno podržim J. Č. da se svojim dvotočkašem pre mene dokotrlja do hotela Vojvodina. Ubeđena da će po starom lezbejskofeminističkom običaju sve početi debelim zakašnjenjem, ulogovala sam se blizu šanka kod Trčike i merkala žensku populaciju Novog Sada, što bar kao preventivnu antistres terapiju toplo preporučujem. Te ravničarke baš umeju da iskoriste vreme, pa sam gledajući ih kako lagano ustaju, sedaju, šoljicu prinose usnama… hmm… kako im pogled klizi lagano preko svega (pa i mene), stvarno poverovala da je život nešto sasvim beskonačno… No, kad sam, jedva uspevši da odvojim pogled od njih i dupe od stolice, krenula ka hotelu, ponovo me spopala katarzična euforija i golicava neizvesnost zbog svih žena koje ću tamo videti i upoznati.

Četvrtak dan prvi (ili) KAKO SMO SE UPOZNALE

Bogu hvala, te je stara Juga bila živopisna jedna zemlja u kojoj su sva čuda bila moguća, npr. da se od Vardara pa do Triglava pre i posle Tita (skoro pa uglavnom posle) rode deca koja će se tog sunčanog popodneva sakupiti ispod zastave duginih boja kao vesele, pametne i (atr)aktivne lezbejke pri čemu plediram da se pridev aktivne čita kao aktivistične jer nije pojedinačno proveravan. Da sam na pravom mestu u pravo vreme bilo je jasno čim sam shvatila kako su organizatorke osmislile golicavi čin upoznavanja. To je uvek najzanimljivije, jer ono što žene pri tom izgovore, upućuje na sve što nisu rekle i što ćeš neminovno saznati, samo je pitanje na kojoj radionici. Zato nikada ne zapamtim ime. Uvek razmišljam o tome kako će ga izgovoriti jednom, kasnije.

Lori iz Fens teatra i Zoe iz Act Women, Queeria kalendar 2007.

Lori iz Fens teatra i Zoe iz Act Women, Queeria kalendar 2007.

Tog prvog dana posle večere, članice Fens teatra predočile su nam materijale svoje buduće predstave “Homoorijental” naglasivši da je predstava duboko lično motivisana i uvukle nas u, svakoj od nas poznate, bolne spoznaje, kad smo se susretale s nemogućnošću da nekom dragom otkrijemo sebe baš onakvom kakvom se osećamo iznutra svakog dana svog života.

Drugi dan (petak), ali baš radni.

Kada prvi put crtate svoju životnu mapu, čini vam se da je to nemoguća misija. Te – kako da nacrtam baš sve što je bitno, te – da li je sve to baš bitno, i šta je uopšte bitno, te – da li ja uopšte umem da crtam… Ali kada jednom to pregurate (kao što sam ja onomad u Somboru), onda shvatite da ste u stanju da ih nacrtate milion i to tako da sve budu različite, a da sve budu samo vaše.

U feminističkoj teoriji ta pojava je označena pod nazivom koji sam momentalno zaboravila ali fora je u višeslojnosti ženskog doživljaja sveta. E, pa, to zadovoljstvo da uronimo u neistraženost sopstva, pružila nam je ovoga puta facilitatorka Dragana – kuma, koju ovom prilikom toplo pozdravljam.

Potom je nastupila pauza za kafu. Pauze su, inače, česti delovi dana u kojima smo masovno izrabljivale hotelsku terasu i arčile poslednje dane varljivog novosadskog leta 2004, a ja sam skoro uvek umesto kafe pila sok, što je takođe (i bez sumnje) politički korektan čin.

Usledili su, okrugli stolovi. Između utopijskog Svet koji želimo i Država i lezbejke izabrala sam, nećete verovati, potonju u kojoj je pomenuta moja seksualna preferenca i nisam se pokajala jer su nas mlade (hiper)aktivistkinje iz cele ex-YU (od kojih moram posebno pomenuti Tijanu P., jer sam joj obećala) veoma iscrpno, a neiscrpljujuće, informisale o svim (mahom) uzaludnim (barem na teritoriji SCG) pokušajima da se političarima objasni kako im bez nas Evrope – nema. Doduše, naše sestre iz Slovenije, pa i Hrvatske, imale su čime da se pohvale, ali nisam primetila da su zbog toga uobražene, pre bi se reklo da su za nijansu odlučnije u nastojanju da sve to shvate rutinski i bez viška emocija (koje onda koriste u pametnije svrhe). “Što južnije – to tužnije“, mada, gledajući Makedonke…

Ee, državo moja SCG – crna rupo u svemiru, da ne bi Novog Sada kakvim bi se napretkom dičila pred pokolenjima koja dolaze! I šta nam je preostalo sem da sa tako pomešanim osećanjima odemo na ručak.
I bi ručak… i šefica sale.

A kao što je plan nalagao, trebalo je potrošiti (npr. kreativno) sve te unete kalorije, pa nam je Diana ZgBg dala brdo glinamola (ili nekog plastelina) i bojice, i četkice, ne bismo li together napravile maketu Lezbejskog grada. E, to je bilo prava – sreća, sreća – radost. Žene su pravile doslovno sve što im je i što im (zbog veličine projekta) nikada ne bi moglo pasti na pamet. Bilo je tu krava, vodoskoka, spomenika, zdanja od domova kulture do staračkih, pa preko obdaništa do igrališta. Sreća moja te sam (iako ne baš u ruke nevešta) sela pored Arine koja je (pored Iskre), komotno mogla poneti titulu najkreativnije u umetničarenju i izmišljanju (kao i nošenju) lepote, pa sam joj asistirala i tako se provukla neopaženo.

Homofobija u svakodnevici vratila nas je u sve ono što smo, po prirodi stvari, zaboravljale dok smo zajedno. Izvirivala je, na trenutke, sumnja u sve postignuto, a njeno ružno lice popraviti se moglo samo radikalnim hirurškim zahvatom u sopstvenoj duši, čime bismo omogućile dotok čistog optimizma koji bi neminovno omogućio procese generisanja ponosa kao neagresivne i za razvoj stimulativne supstance opšteg progresa. Ili, jednostavnije rečeno: homofobija spolja ima korena u nama, a to korenje je isprepleteno sa vitalnim organima te ga treba pažljivo uklanjati, sa svešću o dostojanstvu koje taj rad donosi (ako je to bilo jednostavnije).

Zujanje po gradu se svodilo na minimum i pokrivalo je isključivo uži centar tj. neposredno okruženje hotela ali moram da pomenem Fridu prelepi mali lokal koji je teško pronaći bez vodiča i u kome smo se prvi put ‘neslužbeno’ zagledale u oči jedna drugoj i u toplini tog prostora prepunog slika i knjiga, za spojenim stolovima i uz čašu crnog vina, loše prikrivena želja…, a – ne, to je iz neke druge pesme.

amazonTo veče umesto filma (koji nikada nećemo videti iz teknički razlozi) desila se promocija knjige Amazonke u izdanju LKC-a Deve i gotovo neprimetno prisustvo jedne od spiritus movens-a lezbejskog ugrupljavajna u Srbiji. Nisam sigurna po čijoj volji se to tako desilo, te neću navoditi imena.

Slobodno veče se potom umesto u spontanu žurku (što lično preferiram osobito) pretvorilo u niz malih radioničica + “mafiju“ (igru, meni, zasad, još nejasnog sadržaja i motivacije) što je pokazalo da su žene željne razgovora tet-a-tet.

Da mi veče ne bi propalo postarali su se glumci. Tačnije, na terasi hotela dešavao se koktel sa živom svirkom koji smo, treba li reći, momentalno okupirale oduševivši prisutne žene, deleći im knjige, lepe reči i osmehe, i đipajući davale podršku mladoj pevačici. Posle su nam govorile: “Što niste došle ranije? “. Muškarci su im stajali na distanci potpuno zbunjeni, tek poneki vulgaran u svojoj nemoći. Da se sve ne pretvori u masovni coming-out, intervenisao je gospodin pevač zamolivši nas da napravimo malo mesta na podijumu i za druge goste, koji se, vidi čuda, do kraja nisu ni pojavili. Otišla sam u svoju single-trokrevetnu sobu i s prozora posmatrala ozarene gošće i vesele lezbejke kako se razilaze. Lep prizor bejaše to.

Subota – dan latentnog zabušavanja

Počelo je doručkom koji se pretvorio u opšti cirkus jer sam usput srela Leilu i s njom sela za sto. Ta žena, jednostavno, ne ume da bude ozbiljna, pa sam u suludom tempu, zapravo prvi put dobila iscrpan izveštaj sa slovenačkog Prajda, sa akcentom na Salome, i njen životni put.

Jelenu Poštić sam upoznala još u Beogradu, gde je na svojoj radionici zbunila čak i osvešćene lezbejke relativizacijom pojma identiteta per se. Ne sumnjam da joj je uspelo i ovoga puta. No, bila sam već preumorna od zatvorenog prostora, te izađoh da vidim bela dana i upoznam neko novo lice (što mi je kasnije i uspelo), ali tada sam srela Štefi koja se, takođe klisnuvši sa radionice, ušuškala u jednom kafeu na štrafti, pa sam joj se pridružila u pesničkom srkutanju kafice i krckanju sećanja na žene koje nisu tu.

Ali, kada se jednom out-uješ, više ti se ne ulazi, pa se to desilo i meni, iako me je malo grizla savest jer je istraživanje medija na temu Svet o nama i istoimeni okrugli sto, Nina Đ. F. zaista temeljno pripremila, ali lezbejska žudnja za lenčarenjem na suncu bila je jača, pa smo se Ana, O. + njena NS girlfirend i ja dale u sasvim nepolitičke diskusije na temu… hm… više se ni ne sećam koju, jer sam svu pažnju posvetila praćenju kretanja istopljene čokolade od ambalaže ka njenom jeziku, i tehnikama koje su pri tome nastajale neposredno, u podne, u kafeu, u centru Novoga Sada.

E, da ne zaboravim da pomenem i Kseniju koja nije bila tu, niti ičim zaslužuje da bude pomenuta baš ovde, ali ću, bojim se, zaboraviti, a ona će, možda zaslužiti, pa će posle biti kasno za prvi utisak. Toliko o 8. martu.

Više se ne sećam šta je sve bilo za ručak ali se odlično sećam da sam opet sela za sto sa “ludim“ ženama (čitaj: Tanja Tress), pa smo opet bile najglasnije i cerekale se do suza – ko zna zašto. (Ono Tres joj je valjda od – tresti se od smeha, ako nije – treba uvesti.) Hvala joj. I vegetarijanskoj supi. A majice su u sito-štampi radile Urška i Maj(ic)a. Raznih boja i natpisa (mislim, majice). Meni su napravile… ali to se ne da napisati, mora se videti, pa, koju zanima neka pita. Prizori sa ove radionice su ovekovečeni na polaroidu jer se na svakom koraku osećala odomaćenost tolika da su mnoge grubo prekršile hit by Charming Princess “Neću da peglam“, predano fiksirajući natpise mrskim predmetom za izrabljivanje besplatnog ženskog rada.

Standardna radionica o coming out-u bila je, naravno, nestandardna – jer je osmišljena glamurozno, što nije ni čudo pošto se facilitiranja prihvatila Sanja K. pa smo od nečega što bi moglo biti sto puta ispričana priča dobile zbirku neverovatnih različitosti u formi jedne tematske celine, a onda smo dobile mogućnost da to i proslavimo koristeći razna materijalna sredstva za preobražavanje tela koja do tad nikome za to nisu služila, a Dana je bila najlepša. Sve se pretvorilo, treba li reći, u karneval.

Najvažnija pouka koju sam izvukla iz ovoga je da jedinstvo i kompromis ne moraju, nužno, biti jedini način bitisanja u zajednici te da je oniks redak i vredan kamen. Ostalo su srebro i žad, podjednako lepi.

Filma iznenađenja – nije bilo, a možda je iznenađenje trebalo da bude to da filma i nema. Nisam se iznenadila nego sam sa drugaricama potražila skrovito mesto gde se točila medovina kao aperitiv za žurku koja je sledila. Smejale smo se toliko da su i svi ostali “stolovi“ oko nas živnuli i sve smo shvatile da je odluka da Lezbejska nedelja traje četiri dana, zapravo, mudra i doneta u skladu sa brigom o ženskom zdravlju i očuvanju energetskih resursa. U klubu Obsession čije su nam gazdarica i osoblje pokazale izuzetnu naklonost još prvog dana na upoznavanju, desila se žurka za nezaborav. To što se ja lično malo čega sećam nek vas ne buni. Odavno sam navikla da se u uslovima moguće masovne egzaltacije među prvima vinem u nadsvesna stanja, te me stoga mnoge pamte kao, blago račeno – čudnu osobu. U tim trenucima, tela postaju fluidi i one koje to ne primete propuštaju neverovatno iskustvo i fenomenalnu zabavu, što kasnije motiviše mnoge akcije za koje nismo ni slutile da su moguće.

Ta groznica subotnje večeri, bila je i moj oproštaj od Lezbejske nedelje 2004, jer sam rano ujutru, u 05h, naručila buđenje (brrr, i sad se naježim) da bih stigla na bus. Dok sam vraćala ključ pospanom recepcioneru i konopcem uvezivala raspadnuti kofer, zamišljala sam vas kako spavate, svaka sa svojom veoma posebnom lepotom i kako ćete kasnije budne jurcati za loptom u parku, dok će mirni Novosađani, ne shvatajući šta se to dešava sa njihovim gradom, zabrinuto vrteti glavom.

Izašla sam na Trg uvijen u nedorečeno svitanje i koračajući sve dalje od vas, počeh da primećujem retke prolaznice i svaka od njih mi se za trenutak učinila poznatom.

Za kraj

I šta na kraju reći osim da ništa nije bilo isto kao prvi put. Ni vi, ni ja… baš ništa, sem ovog osećaja da hodam – uspravnija, dišem – sigurnija, smešim se – bogatije, za sve naše nove ljubavi i za ovu sa kojom hodam, dišem, smešim se… ponovo. Prvi put…

Naša mreža, naša snaga: Treća lezbejska nedelja 2004.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: новембар 25, 2015

Završni dokument skupa lezbejskih aktivistkinja iz država bivše Jugoslavije

Novi Sad, od 9. do 12. septembra 2004.

Od 9. do 12. septembra 2004. godine u Novom Sadu održana je Treća lezbejska nedelja: skup lezbejskih aktivistkinja iz država bivše Jugoslavije pod nazivom Naša mreža, naša snaga, a u organizacija Labrisa, grupe za lezbejska ljudska prava iz Beograda.

Skup je okupio 45 učesnica – pojedinke i predstavnice organizacija: Centar za građanska i ljudska prava, Skopje; Deve, Beograd; Freerainbow, Podgorica; Labris, Beograd; Lambda, Niš; Lezbejska grupa Kontra, Zagreb; Legebitra, Ljubljana; Lori, Rijeka; Udruženje Q, Sarajevo.

Treća lezbejska nedelja: Lepa Mlađenović i Zoe Gudović, Novi Sad, 2004.

Treća lezbejska nedelja: Lepa Mlađenović i Zoe Gudović, Novi Sad, 2004.

Najvažnija činjenica ovog skupa je da su prvi put učestvovale lezbejske aktivistkinje iz organizacija iz Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, od 1997. godine kad su počela okupljanja lezbejskih aktivistinja sa prostora bivše Jugoslavije.

Učesnice Treće lezbejske nedelje radile su na podizanju svesti o lezbejskim pravima i identitetu, razmeni znanja i iskustva lezbejskih aktivistkinja, jačanju ex-Yu lezbejske mreže i zajedničkom delovanju.

Zaključci sa skupa Treća lezbejska nedelja

Promene koje su se desile od prethodnog susreta, 2002. godine:

  • Postoji tendencija organizacija da se sve više okreću javnom delovanju;
  • sprovedene su brojne široke kampanje za promociju lezbejskih prava: uspešno lobiranje rezultiralo je zakonskim promenama u Hrvatskoj;
  • grupe su osnaženije;
  • organizacije su postale profesionalne;
  • pojavile su se samostalne inicijative za vidljivost lezbejki;
  • formirale su se nove organizacije i inicijative: Angelina Jolie Fan club, Slobodna duga, Centar za građanska i ljudska prava, Udruženje Kum, Pride, Udruženje Q, Gayrilla. Na ovom skupu više od polovine učesnica bile su mlade lezbejske aktivistkinje.

Zaključci sa radnih sastanaka regionalane lezbejske mreže:

  • Predstavnice organizacija i autonomne aktivistkinje ocenjuju da je aktivnost mreže adekvatna mogućnostima organizacija i od visokog značaja za grupe i pojedinke u regionu.
  • Posebno se visoko vrednuju međusobna saradnja, podrška i solidarnost, razmena informacija, iskustva i znanja; podrška novoformiranim grupama; osnaživanje i motivisanje novih aktivistkinja; podrška i osnaživanje dugogodišnjih aktivistkinja.

Na čemu ćemo raditi do sledećeg skupa:

  • Zalagaćemo se za još uspešnije zakonske promene i primenu novih antidiskriminacijskih zakona, promociju LGBT prava u javnosti i medijske kampanje;
  • Radićemo na osnaživanju lezbejki i lezbejskih aktivistkinja i podršci organizacijama i inicijativama.

Naredni tematski skup biće organizovan u Hrvatskoj 2006. godine.

Trećoj lezbejskoj nedelji prethodili su sledeći susreti lezbejskih aktivistkinja iz država bivše Jugoslavije:

Ovi skupovi su okupljali između trideset (30) i šezdeset (60) lezbejskih aktivistkinja iz država bivše Jugoslavije.

Vajarka sam, veštim nežnim
Prstima iz gline vajam
Telo tvoje novo, ljubavnice

Izašle smo: Četvrta lezbejska nedelja 2011.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: новембар 11, 2015

april 2011. godine

piše: Desa, 2011.

Prvo što moram i želim da kažem jeste, da sam izuzetno ponosna na svoje drugarice iz Labris staff-a koje su uspele da u veoma delikatnom trenutku za opstanak Labrisa, organizuju, slobodno mogu reći, međunarodnu lezbejsku nedelju u Beogradu. Pored ex-Yu učesnica (sa izuzetkom Kosova) bile su tu i predstavnice Crne Gore (prvi put), te Švedske i Nemačke, a kao istorijski kuriozitet stoji gostovanje planetarne legende lezbejskog feminizma Joan Nestle i njene partnerke, stručnjakinje za feminističko pravo Diane Otto.

Tokom ukupno 18 radionica i panela u tri dana, razmenjeno je mnogo utisaka, osmeha, lepih reči, suza, a kao što obično biva, desile su se nove i podgrejale stare ljubavi i prijateljstva.

Sve se zbivalo u jednom zadivljujuće harmoničnom energetskom sklopu i uzevši u obzir da je mladom, novom timu ovo bilo prvo iskustvo te vrste, funkcionisale su odlično!

Jelena Vasiljević, Joan Nestle, Lepa Mlađenović i Tijana Popivoda, 2011.

Jelena Vasiljević, Joan Nestle, Lepa Mlađenović i Tijana Popivoda, 2011.

Ogromnu odgovornost i najveći teret da sve drži „pod kontrolom“ i sve ima na umu – u svakom trenutku, preuzela je na sebe Jelena Vasiljević. Ona je bukvalno bila svuda gde se nešto zbiva, čime je, verovatno srušila i neke zakone fizike koji se tiču prostora i vremena (za hemiju nije bilo resursa), a u retkim trenucima odmora viđala sam je sa pogledom koji ove kategorije, definitivno, nadilazi, što nikada nije izuzimalo osmeh. Organizatorski tim je, doduše, imao pojačanje u dve besprekorne volonterke Jeleni i Bojani bez čije posvećenosti stvari sigurno ne bi funkcionisale tako jednostavno.

Najvažniji zaključak iz svega ovoga je da veliki poslovi ne mogu nikad biti urađeni bez ljubavi i ubeđenja i Labris, srećom, uprkos individualnim razočarenjima mnogih, uvek iznova uspeva da okupi žene koje krasi politička zrelost i motiviše lezbejska žudnja za stvaranjem boljeg i pravednijeg sveta za sve, lezbejska solidarnost, a verovatno i drugi razlozi koji nisu toliko uopšteni ili poetični. Potreba, dakle, postoji.

Meni je ovo bila treća lezbejska nedelja i ono što me uvek iznova oduševljava su mnoga nova lica žena koje zanimaju iste i slične teme kao i mene i koje su spremne da deo vlastitog života opredele za „našu stvar“.

Doživeti lezbejsku nedelju, nikada nije obična stvar, da parafraziram J. Nestle čije su besede, iskustvo i odlazak obeležile s posebnom dirljivošću naš susret. Nakon njenih reči, neminovno je da lezbejsku osećajnost vrednujete po novim, daleko višim standardima i da uočite važnost svog učešća u realnosti sa svim specifičnim i mnogostrukim uplivima koji tu realnost obogaćuju. Posle njenih reči, stid se odbacuje kao prazna konzerva, a ponos dobija novu dimenziju opštosti, zasnovane na već izborenim privilegijama, koje su decenijama sticane na osnovnim kriterijumima lezbejske žudnje za ljubavlju i slobodom.

I kao nešto što je u kafeu u neformalnom razgovoru i sama Joan primetila, naša raznovrsnost u pogledu godina, zanimanja, ličnog habitusa, te tolerancija i poštovanje među tim razlikama su ogromno bogatstvo jer predstavljaju suštinu svih naprednih ideja.

Dani koji se žive posle ovakvih skupova su veoma specifični. S jedne strane u vama još nije prestalo ono čudno treperenje i nije se „ispeglao“ maratonski osmeh na licu, raskošno emitovan danima u kontinuitetu, a s druge strane, već vas prizori svakodnevice sačekuju na svakom koraku nemilice vam podmećući blaziranu stvarnost pod nos i u vama počinje da pulsira neka vrsta tuge pomešane sa besom (što su ,valjda, ta bazična osećanja Milice Đ.?) kad se rasprše identiteti koji su vas osnaživali svojom prisutnošću.

Kada je najavljena ova nedelja, bila sam pomalo razočarana što se ne održava negde u prirodi, nego u centru grada koji gledam svaki dan, jer sam čeznula za „izmeštanjem“. Sada mogu da poverujem da to ima i dobrih strana jer je gorepomenuti „prelaz u stvarnost“ daleko jednostavniji u neizmeštenosti. Međutim, mene muči druga stvar. Evo već je mi je text u poodmaklim redovima, a nikako da počnem da pišem… Obilazim oko suštine k’o glad oko dezerta, a suština je uvek duboko lična, jer ne znam kako nazvati situaciju ponovnog susreta koji se, zapravo, nikada nije desio… Zato ću još malo o radionicama i panelima, a ostalo će mi (na)doći. Ili neće.

Paneli su bili uglavnom političke prirode, a radionice, uglavnom, umetničke. Učestvovala sam na tri panela: „Država i lezbejke“, „Parada ponosa i lezbejke“, i „Feminizam za nas…“, a moderirala sam (šta god to značilo) „Lezbejska književnost i izdavaštvo“. Paralelno su održavane radionice u dve sale, pa nije bilo moguće pohoditi sve ali učestvovala sam u „Izrada stripa I i II“ kao i „Lezbejski identiteti“.

„Moja“ žurka „Lezbejska književnost i izdavaštvo“ je „upala“ u red sa politikama, pa sam shvatila da moram smisliti nešto da je prevučem u umetničku sferu gde lično mnogo bolje pripadam. Otežavajuće okolnosti su bile: odsustvo dve najavljene učesnice, skraćen termin zbog opšteg kašnjenja (i zato jer je u istoj sali posle nas trebalo da govori Joan Nestle) i ničim izazvani naslov panela za koji nisam konsultovana, a s kojim nisam mogla da se nosim.

Zato sam:

  1. Odmah na početku „Alise“ iz naslova, pretvorila u „Pipi duge čarape među nama“ jer Pipi je, po meni, najfeminističkija likuša dečije književnosti, a i izmislila ju je žena za svoju kći.
  2. Potom sam, ukratko, predstavila 15 izdanja „Deva“ u proteklih 8 g. smatrajući besmislenim prikaz domaćeg lezbejskog izdavaštva bez te izuzetne činjenice, a s obzirom na odsustvo najavljene predstavnice. Drugu najavljenu, a nedošavšu gošću iz Ljubljane zamenila je Urška i hvala joj za tu intervenciju.
  3. Zainteresovane za moje spisateljske čini, uputila sam na adekvatan sajt.
  4. Pošto je sve prethodno prošlo u rekordnom roku, dala sam reč Štefi, Urški i Dragoslavi koje su, poštujući interni dogovor, koncizno i precizno iznele šta imaju, da bih potom objavila učesnicama (njih 18), da su slobodne ići kuda žele u vedar dan i napisati po jednu ljubavnu pesmu, haiku ili šta god, do sledeće radionice.

Rezultat ove odluke su bila ozarena lica žena na aprilskom suncu i fenomenalna zbirka pesama i ja sam beskrajno ponosna na njih i na sebe među njima.

Ono na šta nisam ponosna i zaista smatram ozbiljnim propustom Labrisa je prećutno prenebregavanje novije herstory-e u korist svetokravlja odn. upadljivo odsustvo organizatorki zabranjene parade ponosa 2009. S obzirom na njihov višegodišnji rad u Labrisu i ogroman doprinos lezbejskoj vidljivosti. Smatram da su izlažući sebe javnom mnjenju tim povodom, pokazale veliku hrabrost, rizikujući pri tom vlastiti mir i zbog toga želim da ih bar sad ih i ovde barem pomenem i time im odam poštovanje. Dakle: Marija Savić, Dragana Vučković i Majda Puača.

Zanimljivo je bilo i na radionici „Feminizam za nas…“, gde su se na večitu temu osvrtale mnoge aktivistkinje ali je, doduše, tek na intervenciju iz publike, kao jedan od najvažnijih principa feminizma isplivala SOLIDARNOST.

O različitim „Lezbejskim identitetima“ je kako metodom, tako i pojavom, inspirativna bila Ksenija, a to je za mnoge bio i utisak nedelje.

Primećujem da mi, za razliku od texta o NS lezbejskoj nedelji 2004. u ovom textu manjka humora i ne mogu da se otmem utisku da sam „upala“ u zamku političke korektnosti, koja me stalno podseća da ovoga puta nisam bila samo „obična“ učesnica, nego na neki način predstavljam domaćicu, pa ću morati da se raspitam čija li beše ideja da mi se „uvali“ funkcija moderatorke koja mi duhovitost kastrira i nežno mi podržava autocenzuru 🙂

Radionica stripa je bila diiivna (a bila je i Divna). Činila ju je mala ali izuzetna grupa koja je, vođena iskusnom crtačkom vedetom Helenom,proizvela dovoljno radova da se docnije, u kafani, načini izložba. Ja sam lično, beskrajno uživala kako u sopstvenom, još više u pregalaštvu klupskih drugarica (naročito kad okrenusmo klupe sučelice) i žao mi je jedino što sam odolela fantaziji da svima predložim crtanje akta sa živom modelkom. Kasnije uvideh da nekim boljim crtačicama od mene, modelkinja i nije bila potrebna. (Šuška se da je Lepa htela da preko posrednika otkupi neke radove u kojima je pomenuta ali kako nije ponudila zadovoljavajuću cifru… potom je predložila da se od njih načine razglednice i tako ovekoveči poduhvat).

Jedan od radova sa radionice stripa, Lezbejska nedelja, 2011, Beograd

Jedan od radova sa radionice stripa, Lezbejska nedelja, 2011, Beograd

Sve u svemu legenda BO je svirala te večeri i pevala bez ozvučenja na opštu rados’ i na štetu svoga glasa u prezadimljenom i prebučnom kafiću ali Bo je – Bo.

A poslednje „veče u kafani“ je bilo veoma intenzivno jer se svašta dešavalo, a i slutila se blizina rastanka. Mislim da sam i izgubila u pikadu ali me tešila istina da ona koja pogodi cilj – promašuje sve ostalo, a uhvatila sam sebe i da navijam za protivnice. To (mi) je presudilo.

I sad, nežno kao dodir kože na onom mekom mestu na vratu, prebiram poslednje reči ove priče. Znam da će me dani koji slede, zapljuskivati obrisima iščezlih mogućnosti i da će me dugo, dugo još onaj ugao kod Mažestika mamiti da vas potražim unutra, iako je jasno da taj smeh i glas odzvanjaju negde u meni…

Poziv za trening „Monitoringom javnih politika do pravednijeg društva”

Kategorija: Edukacija, Naši događaji, Praćenje primene Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije / Datum: новембар 11, 2015

Pozivamo vas da učestvujete na treningu „Monitoringom javnih politika do pravednijeg društva”, koji organizuje Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava. Trening će se održati 21-22. novembra 2015. u Beogradu


U okviru treninga obrađivaće se sledeće teme:

  • Mehanizmi izveštavanja o realizaciji međunarodnih konvencija (UN, Savet Evrope, EU, domaće zakonodavstvo)
  • Svrha i procedure alternativnog izveštavanja/izveštavanja u senci
  • Razvijanje metodologije: primena intervjua, fokus grupa i životnih priča u prikupljanju podataka
  • Sadržaj alternativnog izveštaja/izveštaja iz senke

Trenerica : Đurđica Ergić

Učešće na seminaru je besplatno – troškovi puta, osveženja i hrane su obezbeđeni

U prilogu možete pronaći prijavni obrazac. Ako ste zainteresovani/e, popunjene prijave možete poslati na aleksandra.gavrilovic@labris.org.rs, ili faksom na 011/ 3227 480.

Ukoliko imate dodatnih pitanja, budite slobodne/i da nas kontaktirate. Naš telefon je 064/700 8293.

*Napomena: Broj učesnica/ka je ograničen.

Molimo Vas i da informacije o predstojećem treningu prosledite osobama za koje smatrate da bi mogli da budu zainteresovani za učešće.

prijavni obrazacPrijavni obrazac Agenda treningaAgenda treninga

U SAD-u se nakon proglašenja bračne jednakosti vjenčalo 96.000 gej parova

Kategorija: Istopolna partnerstva / Datum: новембар 8, 2015

prenosimo sa Crol-a

Nakon povijesne odluke Vrhovnog suda kojom je 26. lipnja ozakonjena bračna jednakost u svih 50 država SAD-a tamo se bilježi rekordan broj istospolnih vjenčanja – bračne zavjete je dosad izmijenilo čak 96.000 parova


Podaci su to instituta Williams čiji su stručnjaci ispitali koliki je bio utjecaj te sudske presuda u slučaju Obergefell protiv Hodges, a rezultati jasno pokazuju: u prvoj polovici 2015. od ukupnog broja sklopljenih brakova njih je 6 posto bilo istospolnih, a nakon lipanjske odluke pa do listopada udio istospolnih brakova je porastao na 11 posto, piše GayStarNews.

„Podaci pokazuju kako će uskoro većina istospolnih parova u SAD-u biti vjenčana“, kaže Gary J. Gates, direktor istraživanja pri institutu Williams.

Gay_Marriage

„To također znači kako će više američke djece ostvariti dobrobit zbog stabilnosti i ekonomske sigurnosti koju može pružiti bračna zajednica, jer će sad brojne obitelji lakše moći posvajati najugroženiju djecu i pružiti im stabilnu obitelj i dom pun ljubavi„, dodaje Gates.

Analizirajući podatke o broju sklopljenih istospolnih brakova utvrđeno je kako ih je nakon što je Vrhovni sud 2013. srušio Zakon o zaštiti braka (DOMA – Defense of Marriage Act) bilo 230.000 ili 21 posto od ukupnog broja istospolnih parova. Do lipnja 2015. , prije ozakonjenja bračne jednakosti, u braku je bilo 390.000 istospolnih parova ili njih 38 posto, a u listopadu se ta brojka popela na 486.000 istospolnih parova koji su se vjenčali ili njih 45 posto.

Antica Orlić, baka za poželjeti: ‘Meni je žao što naši ljudi loše misle o gejevima, pa im svima kažem što ih ide’

Kategorija: PFLAG / Datum: новембар 5, 2015

Prvo lezbijsko vjenčanje na otoku Krku i sklapanje životnog partnerstva između Jacquelin Zuzzi i Marial Prota, osim što je kao takvo privuklo veliku pažnju domaće, ali i inozemne javnosti, pamtimo i po izuzetnim riječima podrške Marialine bake: „Netko se rodi kao dešnjak, netko kao ljevak, a netko kao gej“. U razgovoru za Crol.hr baka Antica, profesorica matematike u mirovini, govori o reakcijama okoline na vjenčanje, njezinim stavovima o LGBT osobama i životu u tradicionalnoj sredini, a Marial nam otkriva sve novosti nakon povratka sretnog para u Englesku


prenosimo sa Crol-a

Obitelj 83-godišnje Antice Orlić, koju najbliži zovu Anji, oduvijek je bila otvorena prema svemu različitom i upravo je o tome govorila na vjenčanju unuke Marial i njezine Jacquelin, rekavši kako se „netko rodi kao ljevak, a netko kao gej“. Naime, od malena je baka Antica naučila kako se okolina diskriminatorski odnosi prema nekome samo ako je po nečemu različit, jer njezina je majka bila – ljevoruka.

„Oni koji shvaćaju da se netko rodi kao gej, da to nije stvar odgoja ni izbora, to su razumni ljudi. Ima i onih koji su primitivni, ne možeš im objasniti. Nisam ni ja znala u početku, što je gej i što ja znam, međutim išla sam čitati o tome i shvatila da se ljudi tako rode, kao i netko tko je rođen kao ljevoruk. Imam u familiji toliko ljevorukih, nisam morala više razmišljati, sve mi je bilo jasno“, rekla nam je Antica.

„Mi u familiji nemamo nikakvih predrasuda, oni su tako rođeni, to nije stvar odgoja“

Marial, koja je upravo Punat na otoku Krku odabrala za vjenčanje, jer je tamo provela čitavo djetinjstvo i kuću bake Antice smatra domom, joj je sama rekla da je lezbijka.

Oni koji shvaćaju da se netko rodi kao gej, da to nije stvar odgoja ni izbora, to su razumni ljudi. Ima i onih koji su primitivni, ne možeš im objasniti. Nisam ni ja znala u početku, što je gej i što ja znam, međutim išla sam čitati o tome i shvatila da se ljudi tako rode, kao i netko tko je rođen kao ljevoruk. Imam u familiji toliko ljevorukih, nisam morala više razmišljati, sve mi je bilo jasno

„Rekla mi je ‘Anji, ja sam gej’, a ja sam joj rekla, slušaj zlato meni je sve to normalno. Tako vam je bilo kod nas, u obitelji je to prihvaćeno kao normalna situacija. Mi u familiji nemamo nikakvih predrasuda, oni su tako rođeni to nije stvar odgoja. Meni je žao što ljudi kod nas loše misle o gejevima, pa im svima kažem što ih ide“, odlučno kaže i priča kako je nakon vjenčanja bilo različitih reakcija:

„Koga god bih srela tu u šetnji Puntom je nešto rekao, ima različitih stavova, pitali su me neki kako sam mogla dozvoliti da se one vjenčaju kod mene. Tu su svi čitali, gledali na televiziji i na internetu, a i ja sam svima rekla. Na televiziji su uglavnom bila vjenčanja muških ali kod nas nije bilo da se dvije ženske vjenčaju valjda je to zato tako jako odjeknulo. Svi to znaju, jer je bilo dosta javno, pričam i sa svojim prijateljicama, sve one su pametne ženske, sve su s fakultetom pa razmišljaju drugačije nego oni primitivci“, otkriva Antica.

baka_antica2

U njezinoj obitelji se oduvijek poštivala sloboda izbora po pitanju vjere, a ova profesorice matematike u mirovini, koja pozorno prati sve što se događa u politici i društvu, ima vrlo jasne stavove o licemjernom ponašanju svećenika:

„Nikad nisam nikome govorila protiv Boga ni protiv crkve, to je bio slobodan izbor moje djece. Ovaj papa je malo pozitivniji ali se još moraju dokazati da to što govore o Bogu i što propovijedaju da se tako i ponašaju. Vidite kako je ovaj svećenik rekao da je gej pa su ga odmah izopćili, a njima je kao prirodno da se ne žene. A koliko popova je maltretiralo maloljetnike, oni se ponašaju suprotno od onog što propovijedaju. Ja sam prirodnjak, to se meni treba dokazati, a to nitko ne može dokazati“, ističe.

Životno partnerstvo je Marial i Jacquelin uljepšalo život

Kaže kako se s Marial često čuje i da joj je drago što je sretna: „Vole se i to je najbitnije“.

„Oni koji to ne razumiju, ako ne shvaćaju da se netko tako rodi, nema problema, samo kažem da ne pričaju gluposti“, poručuje sjajna žena Antica Orlić za kraj razgovora.

marialjaky1

Marial Prota nam iz Manchestera, gdje ona i Jacquelin žive, javlja kako su jako zadovoljne i sretne zbog tog novog koraka koje su napravile u životu sklapanjem životnog partnerstva, koje im je, kako kaže, „uljepšalo život“ i da se vesele budućem koraku – bebi. S praktične strane, sada bez problema rješavaju situacije kod liječnika, sa stanovanjem i slično, a i život u Engleskoj je za LGBT osobe ugodniji nego u Hrvatskoj.

Nikad nisam nikome govorila protiv Boga ni protiv crkve, to je bio slobodan izbor moje djece. Ovaj papa je malo pozitivniji ali se još moraju dokazati da to što govore o Bogu i što propovijedaju da se tako i ponašaju. Vidite kako je ovaj svećenik rekao da je gej pa su ga odmah izopćili, a njima je kao prirodno da se ne žene. A koliko popova je maltretiralo maloljetnike, oni se ponašaju suprotno od onog što propovijedaju

„Komentari našeg pira bili su usporedbe s pedofilima i nekrofilima u Hrvatskoj, mislim da ne može puno gore od toga! Ovdje je odnos prema LGBT osobama takav da nema nikakve razlike jesi li hetero ili nisi. Ako si vjenčan par imaš ista prava kao i bilo koji drugi. Nismo doživjele niti jedan negativan komentar ili pogled!“, kaže nam Marial.

Dnevni list Danas: Policija spora, huligani na slobodi

Kategorija: Vesti / Datum: новембар 4, 2015

Svaka četvrta predstavnica ili predstavnik LGBT populacije u Srbiji su izloženi fizičkom nasilju. Uglavnom zbog straha, većina njih ne traži pomoć od policije. Napade, ipak, prijavljuju LGBT aktivisti i aktivistkinje, koji su neretko izloženi verbalnom i fizičkom maltretiranju. Međutim, čini se da policija, bar u poslednje vreme, ne uspeva da ispuni svoju dužnost


za Danas piše J. Diković

Jedan od poslednjih napada za koje je javnost saznala isključivo zbog toga što je među četiri prebijene pripadnice LGBT zajednice bila i aktivistkinja Organizacije za lezbejska ljudska prava – Labris, Dragoslava Barzut, policija i dalje nije rešila. Napad se dogodio u noći između 26. i 27. septembra u beogradskom lokalu „SFRJ“. Huligani su jednoj od četiri napadnute devojke naneli telesne povrede po glavi i vratu, drugoj po butinama i trećoj lakše povrede glave. Prvi napadač je viknuo „Lezbejke“, drugi „Mamu ti lezbejsku“. Labris i Jukom – Komitet pravnika za ljudska prava podneli su krivične prijave protiv dva nepoznata lica.

photo-srbija-beograd-parada_rat-prajd_frka2_u_174343612

Predmet fizičkog napada na mene i moje prijateljice predat je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu 1. oktobra. Zaveden je pod brojem KTR 5326/15, a nadležna tužiteljka je Tatjana Mihailović. Naknadno, 14. oktobra Policijska uprava za javni red i mir uputila je dopis, dopunu policijskog izveštaja. Još uvek nije podignuta optužnica, počinioci nisu uhvaćeni„, napisala je nedavno Barzutova na svom Fejsbuk profilu.

Početkom septembra kod Sava centra napadnut je LGBT aktivista i urednik gej magazina „Optimist“ Predrag Azdejković. Dvojica momaka od 20-ak godina su ga, dok su napuštali gradski prevoz, gađali zgužvanim papirom, pretili da „peder gradom neće šetati“ i šutnuli ga u stomak. Policija još nije pronašla napadače, iako u novim autobusima javnog prevoza postoje kamere.

Gej aktivisti i članu Organizacionog odbora Beograd Prajda, Bobanu Stojanoviću dva puta je napadnut stan. Jednom 2013, drugi put prošle godine. U oba slučaja policija nije našla napadače. Neonacistička grupa „Borba 18“ demolirala je njegov stan 2013. Pored ulaznih vrata nacrtan je veliki kukasti krst i precrtani simboli gej zajednice. Napadači su na vratima zalepili preteće nalepnice, poput: „Znamo gde živite, znamo kada spavate“. Drugi put, 2014, razbijeni su prozori. Međutim, policija nije htela da dođe na lice mesta, jer, kako mu je rečeno, nije bilo indicija da je to neko počinio iz mržnje.

– Iako su nepoznati počinioci još pre dve godine napali stan mog partnera i mene, i dalje nije ništa rešeno. Prvo su mi rekli da ćutim šest meseci da ne bih remetio istragu. Međutim, ništa nije urađeno, niko nije priveden i nemamo nikakvu informaciju. Posledica toga je da se ne osećamo sigurno u tom stanu i da, pored svog stana, mi sada rentamo drugi, što nas dodatno košta. Nebezbednost povećava troškove života, ukazuje Stojanović za Danas.

Povodom ovih napada reagovale su nezavisne institucije, brojne nevladine i međunarodne organizacije. Tako je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković zatražila hitnu reakciju nadležnih institucija, ali i pored toga napadi na LGBT aktiviste nisu rešeni.

– Verbalne pretnje i fizički napadi apsolutno su nedopustivi i obaveza policije i svih nadležnih je da štiti sve naše građane i građanke bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju ili bilo koje drugo lično svojstvo, izjavila je Jankovićeva.


Uznemirujući komentari

Labris i Jukom su saopštili da su se u javnosti, nakon izveštavanja medija o prebijanju četiri predstavnice LGBT populacije, u pojedinim dnevnim novinama pojavili onlajn komentari uznemirujućeg sadržaja, koji otvoreno podržavaju, ali i pozivaju na nasilje. Ovi i svi slični komentari, potpisani pseudonimom, prijavljeni su Odeljenju za visoko-tehnološki kriminal.