Месечне архиве: октобар 2015

Poziv na radionicu: Lezbejska ljubav je pravda VIII

Kategorija: Vesti / Datum: октобар 30, 2015

U subotu 7. novembra u prostorijama Labrisa održaće se osma i poslednja radionica na temu lezbejskih partnerskih odnosa u okviru ciklusa iskustveno-kreativno-edukativnih radionica pod nazivom „Lezbejska ljubav je pravda“


Tema radionice: Partnerski odnosi kao izvor naših snaga, radosti i uživanja

89027ed88e56ad381c35e15c732ee569

Stigle smo do poslednje radionice u ciklusu radionica ‘Lezbejska ljubav je pravda’ i odlučile da je posvetimo razgovoru o tome koje su nam radosti i snage doneli naši partnerski odnosi sa ženama. Ideja ove radionice je da identifikujemo gde su nam i na koje načine naši lezbejski odnosi bili podrška u životima, koja smo sve znanja za sebe izvukli iz njih, da li smo i kako smo iz njih i zbog njih rasle. Isto tako, spremile smo za sve vas super kreativne pokloničiće kojima želimo da radosno obeležimo završetak ovog ciklusa radionica i da se proveselimo malo zajedno.

„Lezbejska ljubav je pravda“ je ciklus radionica koji se u periodu od januara do avgusta 2015. godine organizuje u Labrisu, a na temu lezbejskih partnerskih odnosa.

Neke od tema o kojima razgovamo su: kako se upoznajemo, kako održavamo veze na daljinu, po čemu je lezbejska ljubav različita, iskazivanje emocija u odnosu, raskidi, odnosi sa bivšim devojkama, lezbejski seks, emotivna zavisnost, kontrola i nasilje u odnosima, kako se nosimo sa autovanjem, samopovredjivanje, autonomija
unutar odnosa, naša prijateljstva kada smo u odnosu….

Radionice su namenjene svim ženama koje imaju iskustvo lezbejskih odnosa ili teže istim.

Radionice facilitiraju:

Dragana Garić i Tijana Popivoda

Mesto održavanja:

prostorije organizacije Labris

Vreme održavanja:

Subota, 7. novembar od 12 do 15.00 h

Prijave poslati na:

jelena.vasiljevic@labris.org.rs

Putni troškovi nažalost neće biti refundirani.

Intervju sa lezbejskim parom: Knedla u grlu

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: октобар 29, 2015

2008. godine Labris je objavio jedinstvenu publikaciju u kojoj su prikupljene lične priče o lezbejskim partnerskim odnosima. Reč je publikaciji Ljubav, u stvari koju je uredila Ljiljana Živković, jedna od osnivačica Labrisa, i dugogodišnja aktivistkinja za lezbejska ljudska prava. Ona je sakupila i uredila devet intervjua u kojima lezbejski parovi govore o svojoj egzistenciji u Srbiji na svim nivoima od mikro koji se odvija u njihovom neposredom, svakodnevnom okruženju do makro nivoa koji čini politički kontekst Srbije pre sedam godina. Čitajući ovaj i druge intervjue možete oceniti koliko se stvari (ne)menjaju. U okviru rubrike #vremeplov kroz koju se sećamo važnih momenata lezbejskog aktivizma, donosimo i jedan od tih intervjua: Knedla u grlu.

Vremenom je želja postala samo izraženija

LittleRed: Upoznale smo se preko interneta, u kritičnoj fazi moje prethodne, strejt veze koja je trajala sedam godina. Godinu dana pre kraja te veze registrovala sam se na My Spaceu, i prvo kliknula nju, pošto sam prethodno vršila pretragu na osnovu ključnih reči. Ona je prepoznala moj nadimak s jednog LGBT foruma i tako smo počele komunikaciju. Dopisivale smo se intenzivno oko mesec dana preko My Spacea, a onda smo razmenile mesindžere i tako provodile slobodno vreme zajedno. Posle nekih šest meseci smo se prvi put videle i nakon toga nastavile da se stalno viđamo u potaji, kao drugarice, dok nisam raskinula sa momkom. A dve-tri nedelje nakon raskida, u aprilu 2007. godine stupile smo u vezu. I ranije sam primećivala sklonost ka ženama. Od kad sam postala seksualno aktivna privlačili su me i muškarci i žene. U toj vezi sa momkom mi je bilo prilično zadovoljavajuće, prvih četiri do pet godina, dok smo još pravili zajedničke planove za budućnost, ali kad je sve to počelo da tone u vodu… A u principu nije ni bilo neke emocionalne povratne informacije s njegove strane – bio je prilično hladan. I vremenom je samo ta želja postala izraženija. Ovo mi je prvo iskustvo sa ženom, iako su mi se i ranije sviđale.

N.: Ja nisam posećivala često lezbejski čet, jer sam nekoliko puta išla i zgranula se. Neke čudne žene su tu bile i bila sam u stvari skeptična prema poznanstvima preko interneta. A ovo je bilo preko My Spacea, videla sam da je iz Niša, delovala mi je pristojno, nisu sve teme o kojima smo pričale seks… Zapravo, nisam ni krenula sa ciljem da mi budemo u vezi, tad. Ili mi se barem tako čini. I, u stvari, sve vreme sam sumnjala da će da bude nešto između nas, jer je teško da bi se neko odlučio da nakon sedam godina strejt veze, za koju su svi najverovatnije smatrali da treba da se završi brakom, napusti takvu vrstu sigurnosti da bi bio sa osobom koju jedva da poznaje. A i prelazak iz strejt života u lezbejski geto mislim da je prilično traumatičan. Meni tako deluje. Jer, moja prethodna partnerka i ja smo bile pet godina u vezi i živele smo u Nišu i apsolutno nikoga nismo mogle da pronađemo za druženje. A to je period od 2001. do 2006. godine i imale smo i kompjuter. Nismo uspele, iako smo želele da stupimo u kontakt sa zajednicom, tako da smo bile izolovane. Kad god bi trebalo neko da nam dođe u posetu bile smo u strahu da će ti ljudi da nas zamaraju pitanjima: Kad ćeš da se udaš ili Da li imaš dečka? A ja nisam bila spremna da baš svima pričam o svojoj situaciji i da se autujem ljudima za koje i nisam bila sigurna da neće reći nekome ko bi mogao da nam naudi na neki način. Cela ta situacija je baš bila neprijatna i frustrirajuća, jer mi se čini da je nekim ljudima sa kojima smo bile u površnom kontaktu nešto i bilo sumnjivo. Upravo zato mi je i bilo čudno. Nisam verovala da neko pod pritiskom porodice, prijatelja i okoline može da pređe skroz u lezbejsku egzistenciju nakon dugogodišnjeg socijalno prihvatljivog odnosa i svih beneficija koje on ima u ovom društvu.

Upravo zato mi je i bilo čudno. Nisam verovala da neko pod pritiskom porodice, prijatelja i okoline može da pređe skroz u lezbejsku egzistenciju nakon dugogodišnjeg socijalno prihvatljivog odnosa i svih beneficija koje on ima u ovom društvu.

LittleRed: Prelaz iz strejt veze u istopolnu izgleda velik, ali meni zaista nije bilo ni najmanje zastrašujuće. Bile su neke situacije koje dođu i prođu i sa kojima treba nekako da se izboriš, ali daleko od toga da je zastrašujuće iskustvo.

strong>N.: Meni je bilo traumatično jer momak nije najbolje primio raskid. Osećala sam se kao uljez koji je upao u tu hetero-patrijarhalnu idilu i rasturio je. Nemam ništa protiv strejt veza, ali ljudi obično gledaju svoju sigurnost, šta gube a šta dobijaju, a i društvo uvek vrši pritisak da nakon raskida jedne veze treba što pre naći novog momka i udati se. I onda sam se odjednom našla u čudu: šta će sad da bude? Jer, tu je pritisak okoline, a i pritisak bivšeg momka. Moglo je da dođe i do ličnih nedoumica, ali ne u smislu da neće moći to da izdrži i ne zato što je slaba osoba, nego zato što nekada taj pritisak može itekako da utiče na ugao gledanja i da ga formira. A ja nikada nisam ni čula za takav slučaj – da neko ležerno i bez nekih većih nedoumica pređe iz jedne strejt veze u lezbejsku i da se ne preispituje! I ponekad, skoro pa da sam imala i grižu savesti i osećaj inferiornosti. Imala sam osećaj da ja sad tu nešto kvarim zbog nečega što je pitanje da li njoj može da pruži sreću. I pitala se da li je to možda prevelika žrtva za nju i da li će se možda pokajati.

Prvo, ja nisam mogla da verujem da će doći do raskida verovatno zato što sam i sama teško okončala prethodnu vezu koja nije vodila nikuda. U toj vakuumiranoj lezbejskoj vezi, imala sam osećaj sigurnosti i nisam mogla da kažem da tu nije nešto kako treba. I onda mi je bilo neverovatno da neko nakon toliko vremena provedenog u strejt vezi u Srbiji, osobito u Nišu koji je zapravo jako mali, donese takvu odluku bez odugovlačenja. Nije to bio osećaj neprijatnosti, već užasan strah koji se javio da ona možda ipak neće poslušati svoja osećanja, već da će ih potisnuti i ostati u strejt vodama.

LittleRed: Ja sam imala grižu savesti zato što sam ga ostavila, zato što se moj život nastavlja. Osećala sam se odgovornom za njegov budući život, na neki način, i ne znam iz kojih razloga… Tako da verujem da je takva moja reakcija imala dosta veliki uticaj na njena osećanja…

N.: A i kad se upoređuju strejt i lezbejske veze mi imamo jednu krajnje nepravednu situaciju da heteroseksualni parovi mogu da se venčaju i time ostvare sva prava dok lezbejke i gejevi to ne mogu. Iritantno je i to što kad si u lezbejskoj vezi i kad to obelodaniš, niko ne želi da to uzme za ozbiljno nego se na to gleda samo kao na prolaznu fazu pre no što se neko vrati na „pravi“ put nakon eksperimentisanja. Ja i dan-danas slušam od svoje majke, koja zna već osam godina da sam lezbejka: Ti si sama i nesrećna… I to je da čovek počupa kosu! Meni to kaže žena koja je u braku u kojem nije srećna. A nikad me ne pita kako sam i da li sam zadovoljna svojim životom i emotivnim statusom. I bez obzira na to što ja imam buntovan stav, opterećujuće mi je to. I podsvesno to deluje na mene, kao da nešto nije kompletno, jer mama misli da sam sama i ljudi je pitaju sa sažaljenjem kad ću da se udam!

Kad se upoređuju strejt i lezbejske veze mi imamo jednu krajnje nepravednu situaciju da heteroseksualni parovi mogu da se venčaju i time ostvare sva prava dok mi to ne možemo. Iritantno je i to što kad si u lezbejskoj vezi i kad to obelodaniš, niko ne želi da to uzme za ozbiljno nego se na to gleda samo kao na prolaznu fazu.

Ja znam da sam lezbejka od malena. Nikad nisam mogla da se zaljubim u muškarca niti da imam neka dublja osećanja, mada su mi isključivo seksualno privlačni, ali ništa više od toga.

LittleRed: Sve vreme dok sam bila s njim u vezi imala sam prijateljicu, lezbejku, sa kojom sam se dopisivala. U principu kao da sam sve vreme želela to da probam… Znala sam da postoji jedan deo mene koje nikad nisam osetila i kojem nikad nisam dozvolila da dođe do izražaja. I pitanje je da nisam upoznala N. da li bih ga ikada istražila, jer mislim da je bilo presudno to što smo ostvarile bliskost na nekom drugom nivou. Mi smo toliko vremena provodile pričajući da je to bilo meni zapanjujuće. Jedva sam čekala svaki sledeći razgovor. Ali ne zato što je to nešto zabranjeno ili zato što je neki izazov, nego sam jednostavno osećala da sam se sa njom našla. Ti razgovori su imali neku dinamiku i stalno sam imala podsticaj i jedva čekala da se upoznamo. Možda danas zvuči smešno, ali je moja prva reakcija kada sam saznala da živimo u istom gradu, bila strah. Zapravo sam se jako plašila mogućnosti prenošenja odnosa iz zaštićene sfere internet komunikacije u onu „realnu“.

Za takvu vrstu raščišćavanja nisam spremna

LittleRed: Moj najbolji prijatelj je gej i iako se družimo poslednjih desetak godina, za svoje sklonosti rekla sam mu tek pre dve godine. I on je poprilično zatvoren po pitanju svoje seksualnosti, pa se „podrazumevalo“ da ja znam da je gej, iako to nikada nije bilo jasno verbalizovano i iako je preda mnom izbegavao da priča o svojim iskustvima. On je bio prva osoba kojoj sam rekla da mi se pored mladića sviđaju i devojke, mada je i do tog coming outa došlo više zato što je situacija tako nalagala, nego zato što sam se ja osećala spremnom da mu kažem, iako sam to već duže vreme želela. Tada sam probila led. Danas skoro svi moji prijatelji znaju da smo nas dve u vezi, jedino bivšem nisam rekla jer nisam sigurna kako će odnos između nas da se nastavi i da li ima svrhe.

Mada, primetila sam da svojim prijateljima, koji inače poznaju N., nikad ne pričam o njoj kao što bih, recimo, pričala o tom bivšem momku. Nemam tu slobodu niti me oni pitaju. Ne znam, možda bi trebalo da počnem da pričam da bih sklonila tu barijeru, ali kad ne dobijem povratnu informaciju kakvu želim, jednostavno nemam potrebu da dalje govorim o tome. Čini mi se da neki od mojih prijatelja misle da je zapravo u pitanju faza kroz koju prolazim, ili nas jednostavno i ne doživljavaju kao par, jer se pred njima ne dodirujemo, ne ljubimo, nego se više ponašamo kao drugarice.

N.: Da, možda nas vide kao cimerke. Ja verujem da bi njima i bilo neprijatno kad bismo se eventualno držale za ruke ili dodirnule pred njima. A možda neki misle da si se razočarala u muški rod nakon prethodne veze!

LittleRed: Nedavno nam je u poseti bio jedan poznanik, naizgled fin mladić i na kablovskoj televiziji je uto vreme bila neka emisija koju vode petorica gejeva: Šta, oni su svi pederi?! pitao je. Pa ja ovo više neću da gledam! Ja sam posle te večeri imala takvu grižu savesti što mu ništa nisam rekla na to, jer se obično ne ustručavam da oštro reagujem na homofobične izjave. A sa druge strane, osećala sam da bih mu možda, kada bih počela da pričam, rekla i više od onoga što bih želela da mu kažem. A činjenica je da ga ne poznajem dovoljno i ne znam kako bi odreagovao, a ne želim da dovodim našu bezbednost u pitanje. I danas mi je knedla u grlu.

N.: Kada bismo mu rekle da smo lezbejke onda bi on, naravno, imao vizuelizaciju lezbejskog seksa i onda bi jedva čekao da opet dođe i verovatno bi nas zamišljao u raznim pozama, i samo bi nas iz tog ugla sagledavao. Mislim da muškarci verovatno pod uticajem stereotipa iz porno filmova, lezbejski odnos vide isključivo u domenu sopstvenih fantazija i potpuno dezavuišu kompleksnost tog emotivnog odnosa… Mislim da društvo generalno ovde na lezbejke gleda drugačije. Strejt muškarci imaju takve fantazije i zato im lezbejski seks nije odbojan i lakše im je da ih prihvate nego gejeve koji su u svakom smislu u opasnosti. Predrasude prema LGBT populaciji su toliko jake da ja uopšte ne vidim svrhu u pokušaju da se promeni njegov stav, jedino kao neki bunt: lezbejka sam i šta ćeš sada da mi radiš? Da nećeš možda policiju da zoveš?!

Predrasude prema LGBT populaciji su toliko jake da ja uopšte ne vidim svrhu u pokušaju da se promeni njegov stav, jedino kao neki bunt: lezbejka sam i šta ćeš sada da mi radiš? Da nećeš možda policiju da zoveš?!

Uopšte me ne bi interesovalo šta ko misli sve dok sam ja zakonski na distanci. A i sumnjam da bi neko nasrnuo da me bije na ulici, osim na Gej paradi. Ne osećam se fizički nesigurnom. Drugačije je po pitanju zaposlenja – ovako nešto bi se vremenom pročulo, a poslodavci uvek mogu da nađu izgovor zašto me nisu primili. Što se socijalne sigurnosti tiče, ona ne postoji ni za heteroseksualne osobe, a o istopolno orijentisanim ljudima i da ne pričam. Mi smo trenutno obe bez posla. Da imamo više novca ne bi me interesovalo ni moja majka šta misli, ali sve dok finansijski delimično zavisim od nje i dok živim u njenom stanu ja ne mogu da se ponašam kao da sam zaista nezavisna. U krajnjoj liniji, ona i ne mora da me kinji i maltretira, dovoljno bi bilo da mi kaže da poštojoj se ne sviđa način mog života, da ja to sve praktikujem na nekom drugom mestu a ne u njenom stanu. Moja majka je dominantna osoba, sklona je kontroli. Do moje dvadeset treće godine nije ništa znala o mojoj seksualnoj orijentaciji, ali je imala ogromnu kontrolu nad mojim životom.

Još tokom srednje škole bila sam sa jednom devojkom, u vreme dok sam još živela sa njima, i oni su sumnjali. To nije bilo rečeno naglas, ali uvek je neki bes prema njoj bio prisutan. Čak je i otac sumnjao. Majka me je pitala tada da li mi se ta devojka sviđa, ali ja sam u to vreme negirala. Tako da su oni imali te ideje, ali što se to potiskuje i gura pod tepih, to je drugo. Nekoliko godina kasnije, u jednom trenutku moja tadašnja partnerka se vratila kod roditelja u drugi grad, što je meni teško palo. Bila sam veoma tužna i očajna, a majka mi je bila u poseti, pa sam zatražila pomoć od nje. Mislila sam ako joj kažem, da bi mi bilo lakše. I onda kad sam joj rekla, ona skoro pa da nije ni odreagovala. Međutim, sutradan se razjarila potpuno. Bila je katastrofa! Celo to leto mi je bilo pakleno jer me je toliko maltretirala da sam se ja budila noću sa bolovima u grudima… Ja sam joj rekla i plakala, ali nju apsolutno nije interesovalo. Čini mi se da sam umrla u tom trenutku da bi njoj bio veći problem to što sam lezbejka.

Kada sam rekla mami toliko me je maltretirala da sam se budila noću sa bolovima u grudima…Ja sam joj rekla i plakala, ali nju apsolutno nije interesovalo. Čini mi se da sam umrla u tom trenutku da bi njoj bio veći problem to što sam lezbejka

Pokušala je i finansijski da me ucenjuje, da me kontroliše gde sam bila… I to njeno nezadovoljstvo – jer ćerka joj je, za boga, lezbejka! Stalno joj je nešto falilo… te angina pektoris, te ona ne može mom ocu da kaže jer će on, navodno, da umre ako čuje, i ostali vidovi latentnog ucenjivanja. I ja sam duže vreme imala traume od toga, a onda su traume odjednom prestale potpuno. Svađala sam se sa njom, i pre nego što sam sa trenutnom partnerkom stupila u vezu. I dalje ponekad uspeva da mi promeni raspoloženje kad me nazove, ali počela sam da joj se suprotstavljam. Jezivo mi je išla na nerve što se usuđuje da meni nešto loše kaže, a u stanu do njenog, komšija bije ženu, bije majku, i ona hoće da zove policiju, ali eto… I sad, taj komšija ima veća prava od mene iako bi on trebalo da robija do kraja života! I onda mi kaže kako je taj isti komšija pita kad ću ja da se udam! A što mu ne kažeš, šta tebe briga, huliganu jedan? Zašto ti biješ ženu? I što je najgore, kada joj to direktno tim rečima kažem, ona se složi sa mnom i onda zaključi kako, eto, društvo određuje sve i da ja moram da razmišljam i o tome, a ne da idem glavom kroz zid.

Ali sad me više i nije briga. Prethodna veza nije baš bila ni meni ni partnerki stimulativna, a ova veza jeste i nekako mislim da pozitivno utičemo jedna na drugu po tom pitanju. Majku sam prestala da vidim kao nekoga ko mi određuje život, ali moram još mnogo da se potrudim kako bi sve bilo još bolje. Ona zna da imam cimerku – nju – ali me nije posećivala i ne zna da smo nas dve u vezi, ali zna da imam devojku jer mi je nedavno opet rekla: Eto, ti si sama i nesrećna! Rekla sam joj: To što ti želiš da veruješ u to, jer misliš da nisam u zadovoljavajućem obliku veze, izvoli. I naravno, ona nije smatrala da treba da zađemo u to nego je prešla na drugu temu. Verujem da zna, ali ne zna koja je osoba u pitanju, a za prethodnu partnerku je znala. I kad bi došla ovde, u stan, bila je jako neprijatna atmosfera. Sve tri bismo bile ukočene.

LittleRed: Ni majka ni sestra ne znaju da imam devojku. Ne znam ni da li ima smisla da im bilo šta kažem. Znam da ne bi odreagovale onako kako bih ja htela. Ne bih imala podršku. Nisu me podržavale ni u prethodnoj vezi, a tek ne bi u ovoj. Ali me ne opterećuju. Ne postavljaju mi, recimo, pitanja kad ću da se udam… Znaju da živim sa cimerkom, koju su upoznale u prolazu, a ovde još nisu bile. Sve mislim da će da provale da živimo zajedno, jer nismo podeljene kao što bi cimerke trebalo da budu. Nekad mislim da bi možda trebalo da razgovaram sa njima, ali ja sa njima nisam bliska. Prijateljima sam imala potrebu da kažem da bih mogla da održim komunikaciju, a u ovom slučaju intimnija komunikacija skoro da i ne postoji. Ne znam šta bi ta iskrenost značila i da li bi donela više dobra ili zla.

N.: Ja imam samo jednu drugaricu, bivšu cimerku koja zna da sam gej. A bivšim drugaricama i nekima koje sam stekla kasnije, nisam rekla, ne zato što sam se plašila, nego zato što znam da bi one pitale, kako i zašto, i to bi onda bio kao test koji bi pokazao da li bi se one posle toga družile sa mnom ili ne. A za takvu vrstu raščišćavanja nisam spremna.

Ljudi ne znaju da kada skinsi prestanu da biju pedere i lezbejke preći će na njih, čim im se ukaže prilika

LittleRed: Svi ljudi koje sam upoznala preko N. su me lepo primili, a i ona je neke upoznala preko mene. Nisam osećala nikakvu nelagodu, niti pritisak. I recimo, sa nekim od njih pre mogu da pričam o stvarima koje su mi suštinski bitne nego sa drugaricama koje znam ceo svoj život. Dosta vremena provodim na forumu Gayserbia, čisto radi održavanja nekog kontakta sa „komunom“. Nekako mi je lakše kada znam da u Srbiji ima još istopolnih parova… Nije to osećaj pripadnosti, samo odsustvo osećaja izolacije. Međutim, činjenica je da taj forum služi za dopisivanje određenog broja ljudi i nekome ko dođe prvi put to može da deluje užasno.

Nekako mi je lakše kada znam da u Srbiji ima još istopolnih parova… Nije to osećaj pripadnosti, samo odsustvo osećaja izolacije.

Moje iskustvo sa početka, kada sam još uvek pokušavala da neke stvari prvo sa sobom raščistim, je da su neki ljudi bili prilično napadni u smislu da su zahtevali da im odmah kažeš ime i neke lične podatke… Što je lično meni, za prvi kontakt, u ovom krajnje homofobičnom društvu, bilo zastrašujuće. Nismo svi isti i nekome je potrebno više a nekome manje vremena. N. je imala strpljenja i dala mi onoliko vremena koliko mi je bilo potrebno. Sada sam savladala neke barijere i sve to oko upoznavanja ide mnogo lakše.

N.: Taj forum je prosto okupiran ljudima koji tamo vode neke svoje privatne razgovore. A smatram da bi trebalo prevashodno da služi da se neko nov ne oseti suvišnim. Da nema osećaj da je upao u sobu prepunu ljudi u kojoj svi komuniciraju i ne zna šta da kaže, jer ga niko ne konstatuje. A trebalo bi malo više da se povede računa o tome, jer ne dolaze tu samo osobe sa strane nego verujem da ima ljudi i iz Beograda koji imaju veliki problem sa sobom – da budu načisto sa sobom, a ne da dođu tamo i budu dočekani na nož od pojedinih ljudi. To je posebna vrsta getoizacije. To je frustrirajuće. Bitan je pristup osobama koje bi napravile coming out i koje su već u ovom represivnom društvu, a represivno je ne samo za gej osobe već i za strejt koje nisu istog mišljenja kao ova bolesna vlast. To ne bi trebalo da se radi na taj način, spartanski da ga bacimo u vodu i da tražimo podatke, nego bi trebalo da bude modifikovanije, da bude malo blaži pristup, da se krene od toga da neki ljudi i za sitnije stvari nisu odmah načisto šta su i kako su. Mislim da bi se time trebalo pozabaviti, a ne odmah početi sa pitanjima da li jesi ili nisi lezbejka.

Takođe, i negiranje biseksualne populacije je veliki problem. Smatra se da su biseksualne osobe neopredeljene osobe, jer navodno ih je strah da verbalizuju: ja sam lezbejka, nisam biseksualna. Na seksualnom planu, mislim da je većina ljudi biseksualna. I čini mi se da takvi razgovori više ne bi trebalo ni da se vode.

Zatim Lambda. Sa njima sam isto pokušavala da stupim u kontakt kad više nisam znala gde bih upoznala ljude, međutim, nisam nikoga mogla da dobijem telefonom, a onda sam čula da to nije bio dobar trenutak. Inače u toj organizaciji su večito neki raskoli. Sticajem okolnosti, slučajno, preko već pomenutog lezbejskog četa, upoznala sam jednu devojku i onda preko nje upoznala i neke druge. Ja nisam htela aktivizmom da se bavim ali sam preko organizacije htela da stupim u kontakt sa zajednicom, ali ne radi veze. Verujem da ima puno devojaka koje nigde nisu u tim strukturama, povezane sa zajednicom, a neke i znamo, i trebalo bi da postoji nešto što nije organizacija u kojoj treba da se aktiviraš, već neki klub, mesto gde bi ljudi mogli da se druže, gde možeš da upoznaš nekog sličnog. Ali čisto da ljudi znaju da to postoji i da mogu eventualno da se obrate za neku pomoć. A toga u Nišu nema i to je ogroman problem lezbejki i gej populacije. Ja još posećujem taj isti forum jer za nas koje nismo aktivistkinje to je način da još nekoga upoznamo za druženje, za komunikaciju. Ali nije mi neophodan, jer imam krug prijatelja, ali se sećam kako sam se osećala na početku – bila sam u potpunoj traumi.

LittleRed: U Nišu ne postoji nijedno mesto gde čovek može slobodno da ode i da se oseća prihvaćeno, da ne zazire od toga da li će neko čudno da ga gleda ili ne, da eventualno upozna ljude koji misle slično. Ne postoji čak ni lokal koji bi bio gej frendli. Sva naša komunikacija odvija se samo na neku našu inicijativu, viđanje po kućama… što izgleda kao da se okupljamo u vreme okupacije. Možda bi organizacije koje su kao „aktivne“ u ovom području u Nišu morale da se malo više angažuju i pruže pravu podršku mladima, neke radionice, savetovalište… žurke, na kraju krajeva.

U Nišu ne postoji nijedno mesto gde čovek može slobodno da ode i da se oseća prihvaćeno, da ne zazire od toga da li će neko čudno da ga gleda ili ne, da eventualno upozna ljude koji misle slično.

N.: Mislim da je strašno to što smo se nas dve upoznale preko foruma, a živele smo na 15 minuta jedna od druge. I ne samo sa njom nego i sa nekim prijateljima. Ne postoji nikakav centar gde bi se ljudi širih shvatanja mogli družiti, razmenjivati iskustva, imati mogućnost da dođu do prevedenih knjiga, filmova i ostali kulturnih sadržaja iz oblasti LGBTIQ kulture.

LittleRed: Poslednja žurka koja je bila u Nišu, a meni prva tog tipa, završila je popisivanjem od strane policije. To nije nimalo prijatan osećaj, ali dobro, ja imam trideset godina, već sam poznavala neke ljude, imam partnerku… i to me nije uplašilo. Ali znam mnoge ljude koji nisu došli na tu žurku baš zato što se već pričalo da je ta žurka nebezbedna. Bilo je priča da će da dođu skinsi, pa je u poslednjem trenutku promenjena lokacija. Potpuni promašaj organizatora, koji je valjda trebalo da se pobrine za sigurnost i privatnost. A situacija krajnje tragična za grad ove veličine.

Planiramo da odemo

LittleRed: Planiramo da odemo severnije kad ona diplomira. Da pokušamo da nađemo neki posao, jer u Nišu je to skoro nemoguće, a Vojvodina deluje pitomije. Pristojnija je za život. Ovde se plašim i da bi glasine, da smo nas dve zajedno, mogle do moje majke ili sestre da dođu. S te strane u drugom gradu bih bila mnogo mirnija.
Ovde svako svakog zna. U bivšem komšiluku, u tom mom stanu dok sam živela sama, stvaralo mi je pritisak to što su oni, pa skoro kontrolisali to ko je kod mene. I počele su glasine. Prolazila sam jedan dan pored komšije koji je sedeo sam na klupi i rekao glasno: Lezbejka. To mi je bilo zastrašujuće, ali ne zato što me je brinulo šta komšije misle, nego zato što sam strahovala da bi informacija mogla lako da stigne i do moje majke. Čitava ta atmosfera mi je bila stresna – prisluškivanje, gledanje kroz špijunku… Mnogo sam mirnija od kada živimo zajedno.

N.: Mene je već cela ova društvenopolitička situacija koja nikako da se poboljša počela mnogo da guši. Najverovatnije zbog nemogućnosti da se nađe posao. To užasno odsustvo bilo kakve perspektive, jer ovde ljudi moraju da pristaju na bilo šta samo da bi opstali, deluje kao začarani krug iz koga nema izlaza.

LittleRed, (1978.), VSS
N., (1976.), studentkinja
Niš

U tom Somboru: Druga Lezbejska nedelja 2000.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: октобар 27, 2015

od 17. do 22. oktobra 2000. godine

piše: Korana Koraksić, Oktobar, 2010.

Kada me je Jelena V. zamolila da napišem tekstić o drugoj Lezbejskoj nedelji u Somboru, prvo sam se samo nasmejala u neverici. Pomislih, pa to je bilo pre 10 godina, nije baš da se sećam. Onda rekoh, a i ono čega se sećam, možda i nije baš za novine, na njeno iskreno čuđenje. Svakako, za mene je to bio vredan i uspomenama ispunjen događaj, pa ću pokušati da evociram uspomene i utiske, a i značaj koji je za mene taj događaj imao.

korana_lezbejska_nedelja_SomborKad je pisao svoju čuvenu pesmu, Zvonko Bogdan nije ni slutio kakav će se spektakl odigrati te davne 2000. godine u tom Somboru. Tačnije, kraj tog Sombora, u motelu Beli Dvor, gde se okupilo 60 žena, pretežno lezbejki, iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Srbije i Kosova, da nešto nauče, da se druže, da se međusobno ohrabre i da na neki način proslave svoju različitost. Zajedno. Nismo se poznavale, ne sve, naravno. Neke jesmo, uglavnom iz viđenja. Događaj o kom govorim poznat je kao Lezbejska nedelja, druga po redu. Radnja se odigrava neposredno posle petog oktobra 2000. Samo što se dogodiše tzv. demokratske promene. Euforija, energija, sveopšta radost inosećaj slobode koja nema granica, sveprisutan je i neodoljivo zarazan. Idealan tajming za ovakav događaj. Moja cela godina ispunjena je novim otkrićima, putovanjima, novim ljudima, sjajnim seminarima, psihodramom… Ne samo što nema više Slobe, nego imam prvu pravu devojku, posle godina zalutalih traganja u hetero svetu. Kad kažem prava, mislim na par ranijih uglavnom tragikomičnih pokušaja, nesuvislo završenih.

Put koji mnogo obećava. Sa nama gomila žena, vrlo izvesno lezbejki (da ne gnjavim sa onim politički korektnim akronimom), od kojih većinu ne znamo, a idemo na zajednički put, i treba da budemo tamo negde čitavih 7 dana. Ne sećam se ni šta sam rekla roditeljima, sigurno ne celu istinu. Moguće da sam sve to obavila velom nekog seminara na kojima sam uvek rado učestvovala. Tako da i nisu imali zbog čega da brinu. Bila sam u sigurnim rukama. Seminari su društveno korisna, poželjna roba. Dodatna motivacija bila je maknuti se iz Beograda, pobeći malo iz kancelarije, promeniti okruženje. Naravno da sam uzela odmor, pa ko i ne bi? A onda je krenuo tour de force, već u autobusu. Neka je krenula da pevuši, sledeća se pridružila, a onda je treća izvadila daire… najednom je autobus počeo da liči na pokretnu operu, mjuzikl. Dobro, neke od nas su se suzdržavale od pevanja iz prostog razloga nedostaka sluha. Umesto toga, cupkale smo na sedištima. Here we go.

Gde sam to ja, dođavola? Uz sve divne konotacije na đavola u ovom slučaju. Jednom smo morale i da stignemo. A tamo, usred neke polupitome prirode, poluopremljeni motel Beli dvor. Ne baš mnogo gostiju. Idealno. Najzad smo MI većina. Zanimljiv osećaj. Može li biti boljeg mesta za 60 lezbejki? Ne verujem, mislim da smo u tom trenutku na najboljem mogućem mestu i u najboljem društvu na svetu. O predivnom oktobarskom suncu da i ne govorim. Kec na deset.

Usledio je šok ljudi koji rade u motelu. Znali su oni ko dolazi, ali ipak, punom merom su to doživeli kada se naša mala gomilica pojavila pred njihovim očima, sa raznoraznim zahtevima, tipa, vegetarijanska, nedajbože veganska hrana… kad bolje razmislim, mislim da je to bio jedini za njih neobičan zahtev. Mada značajan, jer poneki konobari smatraše da su iznutrice vegetarijanska hrana, jer to pobogu nije meso. Doduše, ovo je istinita anegdota sa nekog drugog seminara, takođe lezbejskog, odigranog nešto ranije negde u Srbiji, ali se isto tako moglo i ovde dogoditi. Naravno, morale smo dobar deo vremena da okupiramo gotovo ceo motel sa svim pomoćnim prostorijama, ne bi li održale sve predviđene radionice. Potom i žurke, kojima se svaki dan završavao, sa izuzetkom onih dana, koji su tako i počinjali. Što je dalje odmicalo vreme, bilo je sve više takvih dana.

Ne verujem da je to bilo planirano, ali najviše pamtim one nezvanične radionice kod Zoe i Lene Je (koje su takođe održale fenomenalno feminističko pozorište, kao zvaničnu radionicu), koje su se odvijale svakodnevno u pauzama ostalih, u nešto drugačijem, opuštenijem, maniru. Tu nije bilo unapred zacrtanih pravila, osim jednog. Sve je apsolutno dobrovoljno. Detalje čuvam za one koje su tamo bile, a one znaju zašto. Tu se i poslednji put pevala Brenina ‘Jugoslavija’ (najviše odzvanjaju glasovi Rade i Zoke: “I ratara, i pastira, u frulicu kad zasvira…”), tu je, kroz igru i pesmu, nastao i mnogima poznati ‘Manifest pičke’. Naučila sam da pička nije neizostavno ružna reč, bez obzira što je najčešća u domaćim psovkama. Takođe sam naučila da mogu da kažem, čak i da vičem „Ja sam lezbejka!“, i da je to nešto dobro. Čak iako se zvanično izjašnjavam kao bi. Koga je uopšte briga? I da ima još mnogo takvih oko mene.

Muzika, smeh, opuštenost, verovatno prouzrokovana idejom tolike udaljenosti od realnosti koja nas okružuje, dovele su do nezapamćene kreativnosti i vatrometa ideja koje su skakale geometrijskom progresijom. Prava je šteta što je jedva neka od nas bila spremna da išta od toga baci na papir. Sigurna sam da bi se desila makar novela, ako ne i film. Pravdam to nedostatkom vremena. Morale su da se dese i neke ljubavi, naravno. Neće mi zameriti Labrisice što zvanične radionice stavljam na drugo mesto. Sve su bile sjajne i nezaboravne, počinjale opštim snebivanjem učesnica, laganim otvaranjem, a zavšavale se ogromnim zagrljajem, makar simboličnim, prepoznavanjem, ponekad i potpunim razumevanjem učesnica i njihovih životnih situacija. Naučila sam da nije samo mene strah što sam drugačija, da su neke žene trpele strašno nasilje zbog svoje seksualnosti, bivale izbacivane iz domova, prebijane, maltretirane na najgore i nezamislive načine. Neke su bolje prošle. I jedne i druge su bile neviđena podrška onima koje imaju manje iskustava, koje još ne znaju šta bi sa svojim lezbejstvom, koje ne smeju da kažu šta su, ni najboljoj drugarici, sestri, majci, ne daj bože bratu ili ocu…

Ipak moram da izdvojim radionicu koja mi je ostala u sećanju kao najupečatljivija. Irenin Wen-Do u prirodi, borilačka veština samoodbrane, kojom smo naučile kako da se odbranimo od eventualnih napada potencijalnih silovatelja i sličnih (pod uslovom da nas neko nije napao baš pištoljem – u tom slučaju bilo bi korisno imati isti), samo pomoću svog tela i glasa. Da, glas je moćno oružje, i treba znati kad ga upotrebiti, lekcija u okviru lekcije.

sombor2000_06

Radionica Wen-Do u prirodi, borilačka veština samoodbrane

U onim opuštenim časovima rodila se i lezbejska himna – “Drugarice, lažljivice”, koja je u ovom okruženju dobila, za mene, novu konotaciju, lezbejsku, naravno, što mi je Tanja za šankom objasnila. Radionice su bile brojne, neke manje, neke više zanimljive, kao što to mora biti. Tu sam prvi put čula da i u lezbejskim vezama postoji nasilje, da postoji nešto što se zove internalizovana homofobija, i da je to zeznut igrač, da je ‘coming out’ proces koji može da potraje i ceo život…

Na ličnom planu, upoznala sam i čari višeljublja, tzv. poliamorije, mada tada nisam znala za postojanje tog pojma, svakako sam bila sigurna da živim u njemu. Iz te priče nastala je i nova velika ljubav, nešto kasnije i moja prva ozbiljna veza, koja je i sada na snazi.

Nikada pre i nikada posle u životu nisam videla više lezbejki na jednom mestu. Skoro u harmoniji. Nikada nisam toliko puta čula reč: lezbejka, pička, gej, feminizam, lično je političko. Mnogo sam toga zaboravila, ali taj osećaj pripadnosti i nepatvorene spontanosti i slobode ostaje u meni. Što se mene tiče, ovo je bilo jedno od onih putovanja, koje mi se zauvek upisalo u svaki delić tela, i mesto gde uvek mogu da potražim snagu kad mi zatreba i odgovore koji mi u nekom trenutku nedostaju. Život više nikad nije bio isti. Niti bi trebalo da bude. Snaga koju nalazim kad se prisetim lezbejske nedelje, stvarno je savršen osećaj.

Eh, da je Zvonko bio tamo, sigurna sam da bi dodao još par stihova, npr: “Pa i žena ženu ima… u tom Somboru”. Mislim, ok, piju i vina… Prošla je cela decenija od druge lezbejske nedelje. Mislim da je vreme za sledeću. Krajnje.

Saopštenje za javnost o toku istrage povodom napada na lezbejke u kafani SFRJ

Kategorija: Saopštenja, Uncategorized, Vesti / Datum: октобар 26, 2015

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava i YUCOM – komitet pravnika za ljudska prava obaveštavaju javnost da је pokrenut krivični proces protiv dva N.N. lica koja su u noći između 26. i 27. septembra napali četiri pripadnice LGBT zajednice među njima i aktivistkinju Labrisa u ugostiteljskom lokalu SFRJ.


Tom prilikom, napadači su jednoj od četiri napadnute devojke naneli telesne povrede u predelu glave i vrata, drugoj u predelu butne kosti i trećoj lakše povrede glave.

Ponovo naglašavamo da očekujemo od tužilaštva da ovo krivično delo tretira kao zločin iz mržnje, imajući u vidu da su napadači bili nepoznata lica a da su tokom napada nedvosmisleno pokazivali da je motiv za fizičko nasilje – seksualna orijentacija napadnutih devojaka. Neposredno pre napada prvi napadač je viknuo „Lezbejke“ dok je drugi vikao „Mamu ti lezbejsku“.

fizickonasilje

Ono što donekle zabrinjava je činjenica da policija nije dobila snimak sa video nadzora, što može ukazivati na prikrivanje učinilaca ovog krivičnog dela. Sa druge strane, nadamo se da će snimak iz ulice gde se nalazi kafe SFRJ biti od pomoći pri njihovom identifikovanju.

Ovim putem takođe obaveštavamo javnost da su se nakon izveštavanja medija o ovom slučaju, u pojedinim dnevnim novinama pojavili onlajn komentari uznemirujućeg sadržaja koji otvoreno podržavaju ali i pozivaju na nasilje, odnosno komentari koji zapravo predstavljaju pretnju. Ovi i svi slični komentari, potpisani pseudonimom, su prijavljeni Odeljenju za Visoko-tehnološki kriminal na osnovu člana 286 stav 2 ZKP. Isto će se desiti i sa svim eventualnim narednim sličnim komentarima.

Uvereni smo da će napori policije rezultirati otkrivanjem identiteta počinilaca fizičkog napada u kafani SFRJ, isto tako, verujemo da će policija u najskorijem roku otkriti i identitete osoba koje su ostavile komenatre koji sadrže govor mržnje i pozivaju na linč.

Veče sa Sonnet Gabbard: Strast za društvenom pravdom

Kategorija: NAJAVE, Vesti / Datum: октобар 22, 2015

Sa velikim zadovoljstvom i radošću najavljujemo veče razgovora sa Sonnet Gabbard na temu Strast za društvenom pravdom – LGBTQ aktivizam i solidarnost sa drugim društvenim pokretima, koje će se održati u sredu 28. oktobra od 18 do 20 h u prostorijama Labrisa


Sonnet Gabbard je aktivistkinja koja živi u Ohaju u SAD-u, gde i predaje kao profesorka na Državnom Univerzitetu na predmetima: Državljanstvo i seksualnost, LGBTQ istorija, Globalne studije seksualnosti i Feministička literatura i popularna kultura. Trenutno živi u Beogradu, gde radi na svojoj doktorskoj disertaciji o antiratnom pokretu i LGBT aktivizmu u Srbiji.

Sonnet headshot february 2014

Sonnet je odrasla u vrlo konzervativnoj sredini SAD-a (ruralnom delu Indijane), gde je već sa 15 godina imala svoje prve aktivističke poduhvate zahtevajući ukidanje diskriminatornih praksi u odnosu na ljude zaražene HIV virusom. Bila je deo mnogih queer, feminističkih, mirovnih inicijativa, akcija i kampanja. Sada, sa svoje 32 godine, u svoj CV može staviti i to da je bila uhapšena tokom antikapitalističkih protesta u kojima je učestvovala, te provela par dana u zatvoru. Kada nije profesorka, kada ne piše ili nije na aktivističkim zadacima, Sonnet voli da provodi vreme na Instagramu, da fotografiše svoja dva psa, lakira nokte ili se uključuje u online diskusije o feminizmu i queer egzistenciji.

Dođite da provedemo uzbudljivo veče sa Sonnet na kom će nam pričati o svom radu na ukidanju zabrane gej braka u Sjedinjenim Državama, pravljenju koalicija između LGBTQ zajednica i drugih društvenih pokreta (kao što su Occupy Wall Street, pokret za zaštitu životne sredine, reproduktivna prava žena, kampanje Black Lives Matter i Say Her Name u kojima aktivno učestvuje), insistiranju na integraciji i vidljivosti problema rasne, rodne i ekonomske nejednakosti unutar LGBTQ pokreta i mnogim drugim važnim aspektima svog aktivističkog rada. Događaj će se održati u prostorijama Labrisa, u sredu 28. oktobra od 18-20h, a prevod će biti obezbeđen.

Razgovor sa Sonnet će voditi: Tijana Popivoda, aktivistkinja Labrisa
Prevod na srpski: Jelena Vasiljević, aktivistkinja Labrisa
Za više informacija pišite na: tijana.popivoda@labris.org.rs

Regionalni radni sastanak lezbejki u Rovinju 2001.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: октобар 20, 2015

Od 3 do 9. septembra 2001. održan je Aktivistički skup lezbejki iz ex-YU – Ravnopravno državljanstvo, u Rovinju, Hrvatska u organizaciji grupe Kontra. Skup je okupio 35 aktivistkinja iz Hrvatske, Slovenije, Srbije i sa Kosova, na radnom sastanku za kreiranje zajedničke platforme za unošenje antidiskriminacijskih mera u pravni sistem.

rovinj2001

Regionalni lezbejski skup u Rovinju, septembar 2001. Rachel Wareham, aktivistkinja lp pristina, Ljiljana Živković aktivistkinja Larbisa, Tatjana Greif, aktivistkinja Škuc LL

Učesnice skupa su usvojile dokumente Ravnopravno državljanstvo i Platformu o umrežavanju, u kojoj se definiše uzajamna saradnja, međusobno informisanje, podrška i umrežavanje lezbejki iz svih država i regija sa teritorija bivše Jugoslavije. Skupu se prisustvovale predstavnice grupe Deve i Labris iz Srbije, Kontra i LORI iz Hrvatske, neformalna grupa LP, Kosovo, Škuc – LL, Slovenija kao i individualne aktivistkinje.

Završni dokument
LEZBIJSKOG AKTIVISTIČKOG SKUPA
U Rovinju od 3. do 9. septembra 2001.

Lezbejski aktivistički skup okupio je 35 lezbejki iz Hrvatske, Kosova, Makedonija, Slovenije i Srbije, na radnom sastanku za kreiranje zajedničke platforme za unošenje anti-diskriminatornih mjera u legalnom sustavu.

Tokom šest dana rada i razmjene iskustava dugogodišnjih aktivistkinja za lezbejska ljudska prava, ustanovljeno je da je položaj lezbejki u svim zemljama država i regiona na području bivše Jugoslavije diskriminatoran i neprimjeren standardima otvorenog demokratskog društva.

U postratnim i tranzicijskim društvima zamjetan/primećen je pomak u respektiranju ljudskih prava uopće, mada je na skupu ustanovljeno da su ljudska prava lezbejki i gej muškaraca osobito zanemarena a u nekim regijama i državama su potpuno negirama i ignorirana.

U diskusijama se tematizirala problematika položaja lezbejki u društvu, državnom sistemu, obitelji, u političkim institucijama, edukaciji/ obrazovanju, okruženju na radnom mjestu. Posebno je diskutovano o tome kako je desetogodišnji rat u regiji intenzivirao patrijarhalne nacionalističke klerikalne vrednosti i potisnuo mugućnosti lezbejske vidljivosti i suzio društveni prostor za lezbejska prava.

Status lezbejskih i gej prava je krajnje neprimjeren u svim ovim državama izuzev nešto povoljnije situacije u Sloveniji. Na primer, nijedna država u svom ustavu nema anti-diskriminatorni član koji ekspicitno imenuje seksualnu orijentaicju kao jedan od kriterijuma diskriminacije. Drugo, ni jedna država ne dopušta mogućnost pravne regulacije istospolnih partnerskih zajednica. Ove činjenice imaju posledice veće socijalne ugroženosti lezbejske i gej populacije, i veće izloženosti pojavama nasilja, stigmatizacije, diskriminacije i društvene izolacije.

Skup je osudio nereagiranje instrumenata države, posebno policije, u Srbiji, koja je u Beogradu 30. juna 2001. tolerilara okrutno nasilje, nad lezbejkama, gej muškarcima i drugim gradjanima koji su sudjelovali u mirnoj proslavi Međunarodnog dana ponosa lezbejki i gej muškaraca. Učesnice su usvojile PLATFORMU O ORGANIZACIJI ULIČNIH DEMONSTRACIJA kako bi se iskoristila prethodna iskustva iz Beograda i Ljubljane za što efikasniju organizaciju budućih javnih manifestacija.

Dokumentom RAVNOPRAVNO DRŽAVLJANSTVO tražimo politiku jednakih mogućnosti i ravnopravno državljanstvo bez obzira na seksualnu orjentaciju.

Tražimo menjanje:

  • Ustava, kako bi uključio anti-diskriminatorni članak. Usklađivanje svih zakona i podzakonskih akata kako bi bili u skladu ovog novog anti-diskrimativnog člana ustava;
  • Krivičnog zakona koji bi sankcionirao diskriminaciju i kršenje ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije;
  • Zakona o radu/o radnim odnosima koji bi uključio ne-diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije pri zapošljavanju, unapredjivanju na radnom mjestu. Pored toga tražimo sankcioniranje seksualnog i homofobičnog uznemiravanja u radnom okruženju;
  • Zakona o obiteljskim odnosima tako da postoji mogućnost legalizacije istospolnih odnosa, te uživanje istih prava i mogućnosti kao što ih imaju heteroseksualne parterske zajednice – brak ili izvanbračne zajednice;
  • Zakona o reproduktivnim pravima, tako da omogući umjetnu oplodnju svim ženama neovisno o bračnom statusu ili seksualnoj orjentaciji;
  • Zakona o školstvu kako bi se školski program uskladio sa postojanjem lezbejske i gej egzistencije i njihovim ljudskim pravima;
  • Zakona o medijima/zakona o javnom informisanju kako bi se isključili svi oblici diskiminacije, i promovirao nehomofobični medijski jezik;
  • Zakona o zdravstvu, kako bi se uveo nediskriminatorni tretman lezbejki u zdravstvenim ustanovama.

Svaka država treba da ustanovi posebne mehanizme sprovođenja ravnopravnosti svih građanki i građana i nadzire implementaciju anti-diskriminatornih zakona. Pored toga apeliramo na ne-vladine organizacije za ljudska prava i ženska ljudska prava da promovišu i ljudska prava lezbejki i gej muškaraca.

u Rovinju, 9. septembra 2001.

Učesnice iz grupa:
Deve, Beograd
Kontra, Zagreb
Labris, Beograd
Lori, Rijeka
LP, Priština
ŠKUC – LL, Ljubljana
i individualne aktivistkinje

*Jedan od najvažnijih rezultata tog skupa bila je mejling lista ‘rovinjske aktivistice’ koja je i danas u funkciji!

Razgovor – Nacrt zakona o Registrovanim istopolnim zajednicama

Kategorija: NAJAVE / Datum: октобар 17, 2015

Labris vas poziva na razgovor o nacrtu zakona za Registrovane istopolne zajednice koja se održava u okviru Nedelje parlamentarizma, u sredu, 21. oktobra u Kulturnom centru Rex (Jevrejska 16) sa početkom u 15 sati


Cilj razgovora je upoznavanje šire javnosti o nacrtu zakona za registrovanje istopolne zajednice i pokretanje razgovora o značaju zakona.

Razgovoru će prisustvovati predstavnice/i zajednice, državnih institucija i organizacije civilnog društva.

Razgovor će facilitirati: Tijana Popivoda, aktivistkinja Labrisa

12107895_10207960570429079_6099833388414239104_n

Nacrt zakona o registrovanim istopolnim zajednicama nastao je u cilju otvaranja dijaloga o budućim zakonskim rešenjima vezanim za obezbeđivanje pune jednakosti LGBT zajednice u uživanju prava vezanih za bračne i porodične odnose. Predložena rešenja bi s toga trebalo razumeti kao početni radni materijal, na osnovu kojeg bi dalje, u saradnji pre svega sa organizacijama koje su posvećene pravima LGBT osoba, bilo moguće razmišljati o naprednijim, odnosno adekvatnijim normativnim rešenjima. U tom smislu, namera autora nije bila da ponude definitivna rešenja buduće regulative, već samo osnovu za dalje razgovore.

Nacrt zakona nastao je u saradnji partnerskih organizacija Centra za unapređivanje pravnih studija (CUPS), Labrisa – Organizacije za lezbejska ljudska prava i AIRE Centra. Na izradi Nacrta zakona bili su angažovani Saša Gajin, Tanja Drobnjak i Violeta Kočić Mitaček, kao pravne konsultantkinje, zajedno sa Draganom Vučković, Marijom Savić i Jovankom Todorović, aktivistkinjama Labrisa.

Nedelja parlamentarizma predstavlja seriju događaja koji za cilj imaju bolje povezivanje i upoznavanje građana i građanki Srbije sa radom Narodne skupštine. Cilj je da se serijom različitih događaja otvori prostor za debatu o učešću građana u demokratskim procesima, značaju otvorenosti parlamenta kao institucije, kao i različitim načinima komunikacije između građana i njihovih direktno izabranih predstavnika.

http://www.nedeljaparlamentarizma.rs/

Druga Lezbejska nedelja u Somboru 2000.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: октобар 16, 2015

od 17. do 22. oktobra 2000. godine

piše: Desa

UVOD

Trenutak u kome ovo pišem dešava se, sticajem niza nepovoljnih okolnosti, mnogo kasnije od trenutaka o kojima ću pisati, usled čega je većina mojih emocija vezanih za Drugu lezbejsku nedelju svedena na takozvanu razumnu meru, tako da ovo uopšte neće biti romantični i blago-romantizovani roman već samo novinski članak i to iz četiri poptpuno nepovezana dela. Osim možda negde… u meni.

11880652_992121330808546_4798001150386982357_n

COMING OUT

///Žena/// Bilo mi je potrebno dugo vremena da bih tu reč lišila pežorativnog prizvuka koji se oduvek za nju lepio. Isto vremena trebalo mi je da počnem da se identifikujem sa njom.

Šta, u stvari, želim da kažem? Zapravo želim da kažem da mi je Lezbejska nedelja stigla prekasno. Prekasno za sve one godine nemoći da se definišem, prekasno za sve one godine osujećenosti i nepripadanja protiv kojih sam se svim silama borila nemo. Uvek sama – protiv ustaljenih i nepravednih normi i uvek sama – za bezimenu žudnju za srodnim bićem za koje sam osećala da jeste žena, ali sam osećala još više da nije savršena. I onda, posle svega, na stotine raznoraznih radionica na slične teme, dođe i ta Lezbejska nedelja u Somboru, na kojoj sam konačno, shvatila da ta koja nije savršena jesam zapravo – ja.

11889443_992121337475212_6544933913224213019_n

Ona koja nije 100 % lezbejka na Lezbejskoj nedelji sam baš ja, možda su još neke, ali to već nije moj problem. Pristala sam da dođem na skup koji je lezbejski i super mi je u tom homogenom okruženju ali ne pristajem da se prepoznam u zajedničkom imenu. Ne bih mogla da kažem da me to muči ni da imam noćne more ali u trenucima kada mi je (k’o beli dan) bivalo jasno da je svaka žena oko mene duboko svesna posebnosti situacije koju živim decenijama, doživljavala sam jednu blaženu sigurnost, kakvu ranije u sebi nisam osećala.

///Lezbejka/// Bilo mi je potrebno dugo vremena da bih tu reč lišila pežorativnog prizvuka koji se oduvek za nju lepio. Koliko će mi biti potrebno da se sa njom identifikujem – ne znam, ali znam da je počelo.

LEZBEJSKA LEPOTA

Njene sam oči prvi put ugledala pre izvesnog broja godina i beznadežno ih zapamtila – zauvek. Ove Lezbejske nedelje pokazalo se korisnim moje dobro pamćenje iako joj nisam govorila o njenim očima pre izvesnog broja godina i o tome šta mi je značila činjenica da postoji tako svesna sebe, tako samouverena u nepredvidivom svemiru, i što da ne, tako zaljubljena u nju. Dok je govorila činilo mi se da prepoznajem sopstvene neizgovorene reči. Način na koji su stvarnost i ona dilovale spoznaju sveta, često mi je trepavice činio vlažnim. Bila je ona i koketa i okretna i vickasta i mila i topla… da – nemam reči. I sećam se da je bila u iskušenju, mada to nikada neće priznati (i ne treba), bila je, znam, u iskušenju… da me prepozna.

Da se razumemo, sve su bile lepe, svaka na svoj osoben način i zato o svima govorim kao o jednoj.

LEZBEJSKI DAN POSLE

Hodam, tako, ulicom, gledam ljude i osećam se, nekako, uspravnijom. U džepu mi je Manifest pičke, čitam ga, stoti put, dok čekam zeleno. Radikalan je ali nežan. Manifest. Slutim da se slojevito otvara jedan novi pojam u mojoj svesti. Niz novih pojmova za(po)četih u jednoj jedinoj hiljadama puta upotrebljenoj i zloupotrebljenoj reči – PIČKA. Oslobođen tamničarskih okova svetluca oko mene na usnama nepoznatih ljudi. Neshvatljivo mnogo značenja dobijaju svakodnevne stvari kada se sagledaju drugačije. Danas se osećam slobodnom da kažem: To sam ja. A ko ste vi?

manifest picke1

EPILOG

Uspela sam da svršim pre nestanka struje konačno sama za trpezarijskim stolom moje biološke i strejt porodice. Sati je, nula-nula petnaest – sreda. Zaspaću i možda ću sanjati…