Месечне архиве: октобар 2014

Istopolni brak stvar jednakosti ili ućutkivanja žena?

Kategorija: Feminizam, Istopolna partnerstva / Datum: октобар 7, 2014

Kroz istoriju, žene su iz braka najčešće izvlačile deblji kraj. Zašto je onda tako veliki broj lezbejki zainteresovan za ovu konzervativnu instituciju?


Da li je istorijski posmatrano, ovo trenutak u kome je očekivano biti lezbejka ili gej? Uvođenjem Akta o istopolnom braku 2013. godine, prava lezbejki i gejeva u braku izjednačena su sa pravima strejt parova. Mogu da usvajaju i odgajaju decu, na njihove krštenice stavljaju oba svoja imena, uživaju zaštitu od diskriminacije i pridružuju se oružanim snagama.

I tako, u opštem porastu brakova sa dve mlade, niko se nije pozabavio pitanjem institucije braka i njenog smisla, kao institucije koja je žene vekovima lišavala mnogih slobboda.

Lesbian Wedding

Kada sam ja bila mlađa, nosila sam majice i bedževe sa natpisima „Čemu udaja?“, a nisam bila među prvim feministkinjama koje su kritikovale instituciju braka. Spisateljice Meri Hejs, Meri Vulstonkraft i Sara Filding činile su to jos tokom industrijske revolucije. Tada su govorile da je brak malo iznad stanja legalizovane prostitucije. Tada su zakljčile da žene iz nižih društvenih slojeva najviše ispaštaju u braku, a opet, na njih se i vrši najveći pritisak da se udaju. Pa onda, šta je u osnovi ovakvog stanja?

Tokom 1970-ih i 80-ih lezbejke su češće nego danas bile deo pokreta za žensku liberalizaciju u okviru kog se o braku često diskutovalo. Lezbejke su se ujedinjavale u grupu koja se protivila svim klauzulama heteronormativnosti u Britanskom društvu, organizovale seminare i konferencije na temu argumenata protiv braka, a delile su i postere sa natpisom: „Brak je krevet sa ružama. Pazite se trnja!“.

Nažalost, ono što bi moglo da naudi ženama mnogo je nedostatak žive rasprave i prihvatanje braka onakvog kakav jeste u društvu generalno, pa čak i među lezbejkama.

Želela sam da znam jesam li ja usamljeni glas koji se fokusira na pitanje istopolnog braka i ako je tako, zašto je tako. Prošlog septembra, na web sajtu Guardian i u još nekim publikacijama postavila sam dva upitnika koji su se između ostalog bavili pitanjem šta se krije iza toliko rasprostranjene želje da se stupi u brak. 5492 osobe ispunile su upitnik namenjen lezbejkama i gejevima, a čak 4036 osoba ispunilo je drugi, namenjen strejt osobama, učinivši tako ovo jednim od najznačajnijih ispitivanja javnog mnjenja o homoseksualnosti u Britaniji ikada. Čak 89 odsto podržava jednakost kada je po sredi brak, što će reći da i strejt ljudi otprilike jednako podržavaju istopolni brak kao lezbejke i gejevi.

Takođe se pokazalo da mnogi gejevi teže običnosti i ne žele da budu viđeni kao ljudi koji žive alternativnim stilom života. Veliki broj onih koji su podržali istopolni brak komentarisali su to dodatno, obrazlažući da će to istopolne parove učiniti ne samo jednakima, već istima kao što su i strejt parovi.
Upravo to građanske zajednice i brakovi nude, pa je tako 2012. broj zaključenih građanskih zajednica dostigao vrhunac – 7,037. Tada je takođe prvi put broj gej muškaraca i lezbejki koji su ozvaničili vezu bio izjednačen.

Ova svesrdna podrška istopolnom braku dolazi uprkos činjenici da su ispitanici, i homoseksualne i heteroseksualne orijentacije svesni feminističkih argumenata protiv braka – oko 93 posto pripadnika obe grupe.

Nikol Barker, profesorka prava na univerzitetu u Kentu, autorka knjige „Onaj koji nije za brak“ (Not the Marrying Kind) izjavljuje da je katkad feministička kritika braka pogrešno tumačena kao kritika ideje bračne jednakosti, a ne kritika braka kao institucije. Ona kaže da je ono što se gubi dobijanjem prava na jednakost braka nije vezano za išta drugo osim za mogućnost reprodukcije, te puko prenošenje privilegije prava na brak dalje generacijama.

Tek mali broj feministkinja iznenadio bi se opaskom Dejvida Kamerona da je podrška istopolnom braku zapravo – konzervativna. Zapravo, to se uklapa u konzervativnu ideologiju o porodici koja je sama sebi dovoljna i sasvim podilazi trenutnim političkim strujama.

Spisateljica Sirli Silas, inače u građanskoj zajednici sa svojom koleginicom Stelom Dafi, kaže da one jedna drugu odavno tretiraju kao supruge, da su prihvatile prezimena jedna od druge i da će u brak jednak heteroseksualnom stupiti čim bude bilo moguće. „Hoću da mogu da kazem reč udata i da to bude u potpuno legalnom kontekstu..“

Uz svu podršku, postoji određeno mišljenje među mojim ispitanicima da lezbejski brak, nedostatkom patrijarhalnosti u njemu, nekako podriva klasičan brak. Ali, da li je to tako?

Da nije brak samo pametno izabran kao nešto što će nam dati da nas ućutkaju kada se pokrene pitanje deportacije lezbejki koje traže azil ili i dalje veoma prisutnog homofobicnog nasilja u školama i religijskim zajednicama? Postavlja se pitanje da li su, dok se brojne lezbejke tako masovno i uzurbano venčavaju, zaboravljeni oni koji ispaštaju u tišini. 78% lezbejskih i gej ispitanika i dalje su mete predrasuda, a četvrtina je pretrpela fizičke napade.

U svom članku iz 1993. pod naslovom „Od kad je brak put do slobode?“, pokojna Pola Etelbrik, lezbejka i zagovornica ljudskih prava iz SAD-a na sjajan način objašnjava učešće države u ljubavnim vezama – „Brak je sjajna institucija… Ukoliko volite da živite u institucijama!“

Julie Bindel
The Guardian

Prevod: D.B.

Usvojen Akcioni plan za primenu strategije prevencije i zaštite od diskriminacije

Kategorija: Vesti / Datum: октобар 3, 2014

Vlada Republike Srbije usvojila je Akcioni plan za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine, na sednici održanoj u četvrtak, 02. oktobra 2014. godine


Donošenjem Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije juna 2013. godine, Republika Srbija se opredelila za sistemsku izgradnju institucionalnog i zakonodavnog okvira kao i mehanizama borbe protiv diskriminacije. Okvir za sprovođenje strateških ciljeva preciziran je kroz Akcioni plan koji će omogućiti realizaciju ciljeva i mera utvrđenih Strategijom i sistemski nadzor nad njenim sprovođenjem.

Akcionim planom predviđene su konkretne mere i aktivnosti neophodne za realizaciju strateških ciljeva, rokovi, odgovorni subjekti i resursi za realizaciju. Takođe, definisani su i pokazatelji ispunjenosti aktivnosti, na osnovu kojih će se pratiti stepen njihove realizacije, pokazatelji za procenu uspešnosti postavljenih ciljeva i potrebni resursi za realizaciju utvrđenih mera. U vršenju nadzora nad sprovođenjem Strategije, Kancelarija za ljudska i manjinska prava koristiće isključivo indikatore ispunjenosti aktivnosti.

111

Donošenje Akcionog plana za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije je važan korak napred u opštem procesu evropskih integracija i reformi u oblasti antidiskriminacije. Važno je istaći i da je dokument usklađen sa Akcionim planovima za pridruživanje Evropskoj uniji za pregovaračka poglavlja 23 i 24.

Na ovom značajnom dokumentu u proteklih godinu dana intenzivno je radio tim nezavisnih eksperata i Radna grupa sastavljena od predstavnika relevantnih državnih institucija čijim radom je koordinirala Kancelarija za ljudska i manjinska prava. U cilju što efikasnije primene Akcionog plana predviđeno je formiranje tela koje će imati koordinativnu ulogu u ovom procesu.

Komentare na tekst Akcionog plana pre usvajanja mogli su davati svi zainteresovani putem obrasca koji se nalazio na sajtu Kancelarije za ljudska i manjinska prava neposredno posle održane Javne rasprave o ovom dokumentu. Javna rasprava podrazumevala je nekoliko okruglih stolova koji su se održali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Dokument je ocenjen pozitivno, uz isticanje da je sveobuhvatan i pokriva sve osetljive grupe.

Finansiranje izrade Akcionog plana pomogli su: Profid, ambasada Velike Britanije, Savet Evrope, a podrška je pružena i kroz IPA 2011 projekat „Sprovođenje antidiskriminacionih politika“.

Usvojen Akcioni plan za primenu strategije prevencije i zaštite od diskriminacije

Kategorija: Praćenje primene Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije / Datum: октобар 3, 2014

Vlada Republike Srbije usvojila je Akcioni plan za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine, na sednici održanoj u četvrtak, 02. oktobra 2014. godine


Donošenjem Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije juna 2013. godine, Republika Srbija se opredelila za sistemsku izgradnju institucionalnog i zakonodavnog okvira kao i mehanizama borbe protiv diskriminacije. Okvir za sprovođenje strateških ciljeva preciziran je kroz Akcioni plan koji će omogućiti realizaciju ciljeva i mera utvrđenih Strategijom i sistemski nadzor nad njenim sprovođenjem. Akcionim planom predviđene su konkretne mere i aktivnosti neophodne za realizaciju strateških ciljeva, rokovi, odgovorni subjekti i resursi za realizaciju. Takođe, definisani su i pokazatelji ispunjenosti aktivnosti, na osnovu kojih će se pratiti stepen njihove realizacije, pokazatelji za procenu uspešnosti postavljenih ciljeva i potrebni resursi za realizaciju utvrđenih mera. U vršenju nadzora nad sprovođenjem Strategije, Kancelarija za ljudska i manjinska prava koristiće isključivo indikatore ispunjenosti aktivnosti.

Donošenje Akcionog plana za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije je važan korak napred u opštem procesu evropskih integracija i reformi u oblasti antidiskriminacije. Važno je istaći i da je dokument usklađen sa Akcionim planovima za pridruživanje Evropskoj uniji za pregovaračka poglavlja 23 i 24.

Na ovom značajnom dokumentu u proteklih godinu dana intenzivno je radio tim nezavisnih eksperata i Radna grupa sastavljena od predstavnika relevantnih državnih institucija čijim radom je koordinirala Kancelarija za ljudska i manjinska prava. U cilju što efikasnije primene Akcionog plana predviđeno je formiranje tela koje će imati koordinativnu ulogu u ovom procesu.

Komentare na tekst Akcionog plana pre usvajanja mogli su davati svi zainteresovani putem obrasca koji se nalazio na sajtu Kancelarije za ljudska i manjinska prava neposredno posle održane Javne rasprave o ovom dokumentu. Javna rasprava podrazumevala je nekoliko okruglih stolova koji su se održali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Dokument je ocenjen pozitivno, uz isticanje da je sveobuhvatan i pokriva sve osetljive grupe.

Velika laž „zamiranje lezbejskog seksa“

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki / Datum: октобар 2, 2014

Umesto poređenja lezbejki sa drugim parovima i pretpostavljanja da zaostajemo, bilo bi bolje da razumemo lezbejske seksualne odnose bez predrasuda, uz prihvatanje da među lezbejkama postoji velika raznovrsnost seksualnih žudnji i aktivnosti


Na pitanje o tome šta smatraju najvećim problemom lezbejskih parova koji su dugo zajedno, većina lezbejki će odgovoriti – zamiranje seksa. Ozloglašeno smanjenje seksualnih aktivnosti postalo je predmet šale u lezbejskoj zajednici, ali je i podstaklo lezbejke da se pribojavaju momenta u kome će ovaj „lezbejski sindrom“ zadesiti njihove veze. Neke od njih se same proglašavaju žrtvama zamiranja seksa. Neke žele da ih terapeutkinje/terapeuti uvere da lezbejski parovi koji su dugo zajedno mogu imati sjajan seks. Čula sam teorije da zamiranje seksa pogađa lezbejke zato što patrijarhat nameće seks između žena i one postaju suviše samosvesne da bi održale seksualne odnose. Postoje i tvrdnje da nema ništa loše u tome da lezbejke nemaju seks, ili da ga retko upražnjavaju; možda je to u prirodi ženske seksualnosti i treba da se navikavamo na to i promenimo očekivanja.

128390239

Kao terapeutkinja za seks, veoma sam zabrinuta zbog činjenice da je zamiranje seksa postalo sveprisutan mit. U čemu je mit? Kaže se da je smanjenje seksualnih aktivnosti, naročito kod lezbejskih parova, nekako povezano sa lezbejstvom i čak da je to prirodno stanje za lezbejke. Odakle dolaze ovakve autodestruktivne ideje, i zašto verujemo u njih?

Velika istraživačka studija koja je začela mit o zamiranju lezbejskog seksa objavljena je 1983. u knjizi Američki parovi (American Couples) Filipa Blumstina (Philip Blumstein) i Peper Švarc (Pepper Schwartz). Njihova empirijska istraživanja govore o tome da lezbejski parovi upražnjavaju manje seksa od svih drugih parova – heteroseksualnih venčanih parova, heteroseksualnih parova koji žive zajedno ili muških gej parova.

Uprkos gore navedenim podacima i navodnim kliničkim dokazima koji pokazuju da je zamiranje seksa zaista široko raširen fenomen, ne verujem da postoji kao klinički entitet. Zapravo, mislim da je došlo vreme da razotkrijemo ovu prevaru. Lezbejski parovi se ne razlikuju od gej ili heteroseksualnih parova kada su u pitanju neizbežne promene seksualnih strasti u dugotrajnim vezama. Godine 1995. magazin Advocate sproveo je istraživanje o lezbejskoj seksualnosti i vezama, čiji rezultati pokazuju da lezbejke imaju više seksualnih zadovoljstava od većine žena u Americi. Ovi podaci nisu izazvali toliko pažnje koliko Blumstajn/Švarc istraživanje iz 1983. Zašto je tako? Da li žurno ignorišemo podatke koji bacaju senku na patologizovane stavove o lezbejskoj seksualnosti?

Moje viđenje je da moje klijentkinje lezbejke koje se žale na umanjen seksualni kontakt jednostavno doživljavaju „pravi život“. Kod njih uočavam isti šablon kao kod heteroseksualnih i gej parova: žene se upoznaju, zaljube, stvaraju zajednički život. Njihovi poslovi i porodični život se razvijaju, zahtevaju pažnju i energiju, ponekad po cenu kvalitetnog intimnog života. Doživljavaju spajanje koje je specifično za nove ljubavi, pa period opadanja, otkrivanja seksualnih razlika i nekompatibilnosti i slično. Jednostavno rečeno, verujem da ne postoji nešto što se zove „zamiranje lezbejskog seksa“, osim ako ga vezujemo za termine kao što je „gej zamiranje seksa“ i „strejt zamiranje seksa“. To nije lezbejski fenomen. Vreme je da idemo dalje ka realističnijem i manje negativnom pogledu na lezbejski seks.

Raskrinkavanje pojma

„Zamiranje lezbejskog seksa“ je moćan i destruktivan pojam; njegovo širenje je zasnovano na pogrešnim interpretacijama istraživanja, simplificiranom razumevanju rodnih razlika i internalizovanim kulturološkim predrasudama o ženama i lezbejkama. Ovaj pojam je pežorativan i potpuno neadekvatan kada se govori o kompleksnosti lezbejskih seksualnih odnosa. Ovakvo etiketiranje lezbejske seksualnosti je samo još jedan primer mizoginije zamaskirane u kliničku objektivnost gde se muške definicije seksualnosti koriste kao načela seksualnog zdravlja. Efekti upotrebe ovog pojma su slični kao kod korišćenja pojma „stapanja“, koji je tokom osamdesetih smatran „primarnim lezbejskim stanjem“ sve dok nije kritikovan i analiziran na pravi način od strane lezbejki i terapeutkinja. Mislim da je zanimljivo da, tek što je uklonjen problem stapanja, odjednom već imamo problem zamiranja seksa.

tumblr_lsil47vCY91qkmtj8o1_500

Može biti da je problem u tome što mi lezbejke dozvoljavamo da naša internalizovana homofobija utiče na način na koji posmatramo našu seksualnost. Da li autonomni lezbejski seks toliko ugrožava patrijarhat da se radije umrtvljavamo ili se pretvaramo da smo manje seksualne da bi nas manje maltretirali? Ironično je da se promiskuitet vezuje za gej muškarce, a manjak seksa za lezbejke, to su klasični stereotipi koji se vezuju za muškarce i žene. Predlažem da raskrinkamo ovaj pojam. Na jednoj radionici je predloženo alternativno i jednostavno objašnjenje – „neizbežne promene u seksualnom životu tokom dugotrajnih veza.“

Šta istraživanja o seksu zaista pokazuju?

Pažljivo čitanje Blumstajn/Švarc studije, kao i drugih istraživanja o seksu ne otkriva validne dokaze da je lezbejska seksualnost manje aktivna od gej ili hetero seksa. Ovde je ključna stvar u načinu postavljanja pitanja i šta odgovori zaista znače. Rezultati navedenog istraživanja da lezbejski parovi upražnjavaju manje seksa su zasnovani na odgovorima na jedno pitanje: „Koliko puta ste tokom prethodne godine vi i vaš/a partnerka/partner imali seksualne odnose?“

Pitati „koliko puta“ je za lezbejske odnose problematično jer se seksualnost između žena ne definiše na isti način kao kada je prisutan penis. Ovo pitanje je dobar primer posmatranja seksa na muški način, gde se subjektivna ženska iskustva pogrešno interpretiraju. Nekoliko godina nakon što je ovo istraživanje objavljeno feministička istraživačica Merilin Fraj (Marilyn Frye) je dovela u pitanje ovakva istraživanja koja porede „koliko puta“ su parovi upražnjavali seks. Ona tvrdi da „85% bračnih parova više od jednom mesečno upražnjavaju seks koji ne traje duže od 8 minuta u proseku… dok mi (lezbejke) u proseku to radimo ređe, ali značajno duže od 8 minuta. Najmanje 30 minuta.“

Ovo potvrđuje i poznato istraživanje o seksu Virdžinije Masters (Virginia Masters) i Vilijama Džonsona (William Johnson) iz 1979. u kome je poređeno seksualno ponašanje lezbejskih, gej i heteroseksualnih parova. Otkriveno je da su heteroseksualni parovi skloniji odigravanju uloga i preokupirani postizanjem orgazma. Lezbejski parovi imaju duži seks, pri kome seksualna interakcija počinje dodirivanjem celog tela, nastavlja se poljupcima, grljenjem, dodirivanjem i milovanjem pre nego što počne dodirivanje grudi i genitalija. Kod heteroseksualnih parova se „retko utroši više od 30 sekundi na milovanje celog tela pre nego što dođe do direktnog stimulisanja grudi ili genitalija.“

Ukoliko bi se istraživanja o seksu zasnivala na pitanjima koja uključuju dužinu trajanja, a ne broj seksualnih odnosa, lezbejke bi bile u velikoj prednosti. One su u prednosti i u drugim stvarima. Pokazalo se da su više seksualno asertivne, više verbalno i neverbalno komuniciraju o seksualnim potrebama, željama, zadovoljstvima, da su zadovoljnije kvalitetom seksa koji upražnjavaju od heteroseksualnih žena. Neke studije, pa i Kinsijev izveštaj (Kinsey Report) iz 1953. pokazuju da lezbejke doživljavaju više orgazama od heteroseksualnih žena.

tumblr_mxprjluuqi1t2e9j7o1_500

U diskusiji o svom istraživanju, Blumstajn i Švarc naglašavaju ograničenja pri konceptualizovanju seksualnosti sa naglaskom na genitalije. Na dodatnim intervjuima su dobili informaciju da lezbejski parovi cene vangenitalni kontakt (dodirivanje, grljenje) ne samo kao deo seksualnih aktivnosti, već uopšte. Pored toga, otkrili su da većina intervjuisanih parova (venčanih heteroseksualnih i onih koji žive zajedno, te gej i lezbejskih) smanjenje seksualnih aktivnosti smatra normalnim i to vezuje za nedostatak vremena, energije ili to da su naviknute/i jedno na drugo. Neredovno upražnjavanje seksa je negativno uticalo na zadovoljstvo vezom na sve intervjuisane osim na lezbejke i žene koje žive zajedno, čije se zadovoljstvo odnosom vezivalo za druge stvari.

Umesto poređenja lezbejki sa drugim parovima i pretpostavljanja da zaostajemo, bilo bi bolje da razumemo lezbejske seksualne odnose bez predrasuda, uz prihvatanje da među lezbejkama postoji velika raznovrsnost seksualnih žudnji i aktivnosti.

Razumevanje lezbejskih seksualnih odnosa

Lezbejski parovi fizičku privlačnost, intimnost, prijateljstvo i duhovne, emotivne i intelektualne veze mogu smatrati jednakim, ako ne i važnijim načinima vezivanja od održavanja genitalne seksualnosti. Takođe, neki heteroseksualni parovi razvijaju odnose u kojima genitalni seks nije centralni aspekt veze, što pokazuje da za neke lezbejske, ali i heteroseksualne (i gej) parove seksualnost nije centralni faktor u vezi.

Razlozi kojima se objašnjava zašto lezbejski parovi upražnjavaju manje seksa najčešće su zasnovani na pojednostavljenom razumevanju rodnih razlika. Argument je da su muškarci i žene različito socijalizovani: muškarci su socijalizovani da budu aktivni seksualni objekti, dok su žene socijalizovane da budu pasivni seksualni objekti. Dakle, kada su dve žene u vezi, ima smisla da obe nisu mnogo zainteresovane za seks, i/ili nijednoj nije ugodno da inicira, zbog čega njihov seksualni život trpi. Gore navedena empirijska istraživanja zapravo pokazuju da su lezbejke obično seksualno asertivnije od heteroseksualnih žena. Među mojim pacijentkinjama najmanje jedna partnerka voli seks i inicira ga. Problem sa objašnjenjima zasnovanim na rodnoj socijalizaciji nije to što kulturološke poruke igraju veliku ulogu u oblikovanju ženske seksualnosti, već generalizacija da one na sve lezbejke utiču na isti način. Zbog toga je pri radu sa lezbejkama uvek važno imati na umu kulturološku i internalizovanu homofobiju i mizoginiju koje stvaraju osećanja sramote zbog seksa.

Klinički dokazi

Da li postoje klinički dokazi da lezbejski parovi imaju neredovan seks češće od heteroseksualnih ili gej parova? Mislim da ne. Ono što postoji su barem dva faktora koji mogu uticati na sve parove koji imaju neredovan seks. Prvi je njihova privrženost monogamiji, a drugi njihova sposobnost da tolerišu duge periode bez seksa.

tumblr_inline_n8eriqCbnj1s4dxda

Ne želim da kažem da su lezbejke monogamnije od drugih parova niti tolerantnije prema neredovnom seksu. Tokom svog rada sam uočila da mnogi lezbejski parovi veruju da bi trebalo da budu seksualno monogamni, bez obzira na promene u seksualnom zadovoljenju i potrebama. U nekim od ovih parova jedna partnerka može uz saglasnost ili tajno pronaći alternativne načine seksualnog zadovoljenja (afere, seksualne fantazije, seks klubove, plaćen seks, telefonski ili seks preko interneta). Kada parovi svih seksualnih orijentacija imaju krute dogovore o monogamiji, a imaju neredovne ili proređene seksualne aktivnosti, to može dovesti do ljutnje, ozlojeđenosti, okrivljivanja i osećanja krivice.

Može biti da se samo čini da lezbejke tolerišu duge periode neredovnog seksa. Možda postoji veza između ženske sposobnosti da tolerišu seksualne probleme i činjenice da se ženski rodni identitet ne zasniva na odigravanju seksualnosti, kao kod muškaraca. Radila sam sa mnogim heteroseksualnim ženama koje su tolerisale godine nezadovoljavajućeg seksa jer nisu htele da im se muž oseća nelagodno, ili zato što su imale druge stvari koje su ih ispunjavale (decu, porodicu, prijateljice/prijatelje, posao, druge aspekte braka). Često kod heteroseksualnih i gej parova vidim da ubrzo nakon smanjenja seksualnih aktivnosti muškarci odbijaju da to tolerišu jer se tako njihova muškost dovodi u pitanje.

Mnogi lezbejski parovi sa kojima sam se susrela, u proseku su tolerisali smanjenje seksualnih aktivnosti tokom pet ili deset godina, pre nego što su potražili pomoć. Za neke je neredovan seks bio manje važan u odnosu na druge strasti i zadovoljstva. Neki su čekali tako dugo jer se pri ranijim terapijama nisu time bavili, a mnoge je činjenica da su deo dvostruko stigmatizovane grupe (žene i lezbejke) sputavala u potrazi pomoći koja im je bila potrebna.

Suzanne Iasenza
Prevod: Majda Puača

Ova dirljiva, prelepa oda jednakosti prava na brak će vas zapravo rasplakati

Kategorija: Istopolna partnerstva, Lobiranje / Datum: октобар 1, 2014

Vrhovni sud će ove nedelje odlučivati o tome da li će priznati istopolne brakove u saveznoj državi Juti, Oklahomi, Indijani, Virdžijiji i Viskonsinu. I dok najviši sud u zemlji razmatra još jedan važan korak ka jednakosti prava na brak, nama je vreme da se odmaknemo korak u nazad i prisetimo se zašto je pokret uopšte toliko važan


Pesnik i pisac inauguracijskih govora, Ričard Blanko, prvi autovani gej, latino muškarac čiji je rad izabran za predsedničku inauguraciju, objavio je novu pesmu i prateći video kako bi obeležio 10 godina jednakosti prava na brak u državi Masačusets. Sloboda za Brak (Freedom to Marry), nacionalni pokret za jednakost prava na brak osnovan 2003. godine, naručio je pesmu od Blanka, pod naslovom „Dokle god možemo“ – ono što je nastalo je jedinstveno!

„Znao sam to još onda u onoj sobi kad smo se prvi put ugledali“, stih je kojim počinje pesma. Nakon toga, u skladu sa muzikom, muški i ženski glasovi čitaju prelepe stihove koji predstavljaju idealizovanu romantičnu ljubav svih seksualnih orijentacija. Iznad toga, „Dokle god možemo“ je snažna oda svima onima koji su se borili da američki gejevi i lezbejke dobiju pravo da im se ljubav priznaje podjednako kao i heteroseksualnoj braći.

Talentovani Blanko je u 14-ogodišnjoj vezi sa svojim partnerom. Nisu se još venčali ali to planiraju u bliskoj budućnosti. Za novine The daily beast izjavio je da je ponosan što je bio pozvan da napiše ovo delo, koje je delimično zasnovao na ličnom iskustvu, oslanjajući se na svoje razmišljanje o braku i misleći o ljubavi koju oseća prema svom partneru.

ae6ea3b0b6b3aec6bf3fddc3b8787a0a

Video koji su režirali Dejvid Loueri i Jen Ten, sinhronizovan glasovima glumaca Bena Fostera i Robin Rajt (koji su inače vereni!), pokazuje mnogobrojne parove, mlade i stare, u dobru i u zlu.

Iako su stihovi pesme snažni generalno, najjači su pri kraju, kada u poetskom krešendu autor naglašava neke od skorašnjih uspeha u borbi za jednakost prava na brak.

Do danas, u 19 saveznih država i Kolumbijskom Distriktu postoji jednako pravo na brak i za istopolne parove. Ostale države i dalje ne odobravaju istopolni brak, a Teksas, u kom je video snimljen, je jedna od država koja očekuje ukidanje zabrane istopolnog braka na Vrhovnom sudu, a ta odluka čeka datum kad će se o tome odlučivati.

„Pozitivan smer, veličina koraka i brzina promena po ovom pitanju prevazilaze sve što viđamo u drugim političkim debatama“, napisao je na svom BuzzFeed-u popularniamerički bloger Kris Gajnder. „Za nešto više od godinu dana, stav pravnika po ovom pitanju se potpuno promenio“, nastavlja on.

0883ad048a73a9a1fde657da9bc1498c

Na kraju, Blanko je rekao da se nada da će pesma ostati kao trajni testament svima koji su se za jednakost borili i onima koji će plodove te borbe brati i u njima uživati.

„Moja ideja je da ova pesma posluži kao oda na venčanjima mnogim istopolnim parovima“, dodao je Blanko za The Daily Beast. Nadam se da će pesma uvek biti tu da podseti mlade koliko su njihove majke i očevi truda uložili u borbu za ravnopravnost, ali i da ih ohrabri da nastave borbu, jer ona nije završena i baklja mora da se preuzme i nosi dalje, u ime onih koji su imali manje sreće i ne mogu da kažu sudbonosno „DA“!

Prevod: D.B.
Via Identities Mic