Месечне архиве: октобар 2014

Osvojili smo ponos, izgubili smo sve

Kategorija: Kolumna / Datum: октобар 31, 2014

piše Lazara Marinković


Foto-Lazara-Marinkovic

Dok se smanjuju penzije već ugnjetenim penzionerima, dok se uvodi prinudni rad za korisnike socijalne pomoći, dok se cenzuriše kritički govor malobrojnih nezavisnih medija i pojedinaca brisanjem tekstova i hakerskim napadima na njihove sajtove, posle ukidanja Utiska nedelje i Oktobarskog salona, pokušaja gušenja štrajka advokata, štrajka studenata, dok se raseljavaju azilanti, tolerišu se i ne kažnjavaju zločini dece poznatih i bogatih roditelja, dok se plagiraju doktorati, zlostavljači žena prolaze nekažnjeno, a Parada ponosa se od napada klerofašista „brani“ hiljadama policajaca – za vladajuće strukture je glavni imperativ držati masu ugnjetenih, ojađenih i nezadovoljnih pod kontrolom. Da ne talasaju.

Najbolja taktika odvraćanja pažnje sa slona u sobi je bacanje koske gladnima i ojađenima da je glođu do iznemoglosti. Masovni mediji nude surogat zajedništva i moralnosti. Medijski linč targetiranih pojedinaca okupira pažnju ljudi, koji se onda osećaju nahranjeno i moralno nadmoćno nad onima koji su u gorem položaju od njih. Život većinskog glasačkog tela okupiran je izmišljenim problemima, na senzacionalistički način nametnutima kroz tabloidne medije. Oni svoje nezadovoljstvo iskaljuju na često nevinim žrtvama, umesto da dignu kuku i motiku protiv onih koji ih zaista ugnjetavaju – a to su vlast i političari.

Majske poplave su izbledele iz sećanja ovog društva. Odgovornost vlasti za preventivu od elementarnih nepogoda i mnogobrojne izgubljene živote, na koju su besni građani pozivali tokom poplava, zatrpana je medijskim igrama. Solidarnost koju je čitavo društvo iskazalo tokom i nakon poplava utihnula je i nestala, baš kao što su mnogi prognozirali. Ujedinjenje kratkog daha isparilo je pod udarcima surove realnosti i svi su se vratili svojim teškim i razorenim životima.

U međuvremenu, solidarnost u Srbiji je postala kažnjiva.

Samo u poslednjih godinu dana svedoci smo medijskih linčeva, koji nažalost nisu prepoznati kao sistematski princip delovanja protiv koga se isto tako sistematski treba boriti. Dovoljno je pomenuti nekoliko primera:

Blaćenje porodice preminule devojčice Tijane Ognjanović i optužbe tabloida da su roditelji ukrali novac prikupljen kroz humanitarnu akciju – direktno obeshrabruje ljude da se priključe sledećoj humanitarnoj akciji koja može spasiti nečiji život, kad već ova država to ne može.

Čerečenje književnice Biljane Srbljanović je poruka da će svako ko se kritički glasno suprotstavlja vlasti biti ućutkan, a da su samostalne i emancipovane žene paradigma zla i najbolje je spaliti ih na lomači kao veštice.

Blaćenje Romkinje Živane Stanković čija su deca nastradala u požaru, izraz je čistog rasizma i mizoginije, ali i klasne diskriminacije koji implicira da su siromašni, „prljavi“ pripadnici romske populacije građani drugog reda, kriminalci koje treba unapred osuditi zbog toga što postoje i zagađuju „naš“ prostor.

Medijski linč glumca Gorana Jevtića je jedan od poslednjih slučajeva ove manipulacije. U navodima tabloida, koji je kršeći više članova novinarskog kodeksa glumca optužio i automatski mu presudio, implicira se da je on silovao dečaka i da je homoseksualnost isto što i pedofilija. Koristeći aktuelnu temu položaja i prava LGBT osoba kao škakljivu tačku koja uzburkava strasti, ovaj tabloid je naneo trajnu štetu ugledu i bezbednosti glumca Gorana Jevtića, ali i šesnaestogodišnjem tinejdžeru koji se pominje kao navodna žrtva obljube.

Međutim, dugoročne posledice ovog linča lomiće se preko leđa LGBT osoba i svih ljudi koji zastupaju jednaka prava svih građana. Kroz četiri naslovne strane tabloida, koji između redova provlači poruku da su „pederi isto što i pedofili koji siluju dečake“, stavljena je meta na čelo i potiljak ovom glumcu, ali i svim LGBT osobama koje će zbog bojazni od fizičkog obračuna i odmazde nastaviti da žive svoje živote u simboličkim zatvorima, u strahu od terora.

Slučaj Gorana Jevtića i svi drugi slučajevi medijskog linča ogledalo su društva u kojem živimo. Mnogi zakonski okviri koji štite ljudska prava postoje samo na papiru, dok se u praksi redovno krše i ne primenjuju. Građanima Srbije se na kašičicu daju mali zalogaju zadovoljstva kako bi ostali u potčinjenom i pasivnom položaju, u strahu da ne izgube i ono malo što imaju. Stvaranje lažne potrebe da mrzimo ono što drugi mrze i volimo ono što drugi vole je jedan od glavnih principa kontrole društva putem masovnih medija.

Neki tvrde da pravog studentskog bunta nema jer studenti previše čitaju Deridu. Ali studentskog kao ni građanskog bunta nema jer su i studenti i građani prestali da preispituju stvarnost oko sebe. Kroz medijsku manipulaciju u ljudima se svakodnevno ubija vera u humanost, solidarnost, promenu i otpor. Šačica intelektualaca i aktivista uzalud ponavlja da je „svako od nas sledeća meta“. Bez istinske solidarnosti, zavrtanja rukava, konkretne akcije i izlaska iz udobne fotelje na prljavu ulicu, surova stvarnost se neće promeniti.

To što je vlast 28. septembra donela odluku da istovremeno i podrži i ogradi se od održavanja Parade ponosa, nije nikakva garancija da se u Srbiji ljudska prava poštuju. Naprotiv. Jedan Prajd ne čini proleće i ne garantuje vladavinu ljudskih prava i poštovanje demokratskih vrednosti, jer je za takvo stanje potrebna svakodnevna potvrda, koju očigledno nemamo. Položaj LGBT osoba, kao i svih drugih ugroženih grupa, nakon ovog događaja koji je imao za cilj da donese tu potvrdu i osvajanje Slobode i Ponosa – nije se promenio nabolje. Naprotiv, iz dana u dan čini se da dosežemo nove dimenzije dna i gubimo i to malo slobode što nam je preostalo i koju niko, ali baš niko neće odbraniti osim nas samih.

U prošlim danima osvojili smo ponos
U prošlim danima izgubili smo sve

EKV

Peščanik.net, 31.10.2014.

Nepravde koje je moguće izbeći: Načini sprečavanja nasilja nad ženama

Kategorija: Feminizam / Datum: октобар 29, 2014

Želimo da okončamo nasilje nad ženama ali može li se ono zaista sprečiti? Novo istraživanje iz Ugande daje naučni ton političkom argumentu da je to moguće ako se promene odnosi snaga između rodnih uloga koje omogućavaju nasilje


Horn-100_0873-2-RaisingVoices

Foto: Raising Voices (all rights reserved)

Jedna od tri žene širom sveta (u Srbiji svaka druga žena žrtva nasilja) iskusila je ili će iskusiti fizičko ili seksualno nasilje od partnera ili seksualno nasilje od nekog ko joj nije partner. Zastrašujuće priče kao što je ona o javnom silovanju žene u gradskom autobusu u Nju Delhiju (Indija) do smrti, ili o popularnosti slika silovanja mlade crnkinje u Teksasu na internetu, nažalost samo su vrh ledenog brega nečeg što je svakodnevica za žene i devojke širom sveta. Statistike pokazuju da je bilo ko – vaša majka, ćerka, sestra, prijateljica, službenica u banci u koju idete, doktorka… mogućno bila žrtva neke od mnogobrojnih formi zlostavljanja žena samo zato što je žena ili devojka u svetu u kojem preovladava patrijarhat. Iako je važno preduzeti mere na kraći ili duži rok, kako bi se ublažilo postojeće nasilje nad ženama, od vitalne je važnosti onemogućiti odvijanje ovih nepravdi u korenu.

No da li je to uopšte moguće? Rezultati novog istraživanja SASA! (ODMAH! – na lokalno korišćenom Kiswaili jeziku) pristupaju nasilju, prevenciji i riziku od HIV-a, i pokazuju da je to umnogome moguće. Sama studija je rezultat saradnje organizacije Raising Voises iz Ugande i Nacionalnog centra za prevenciju nasilja u kući iz Ugande sa Londonskom Školom za Higijenu i Tropsku Medicinu i Univerzitetom Makerere iz Ugande. Metod istraživanja bilo je redovno kontrolisanje dve grupe u Kampali, prestonici Ugande, a bio je osmišljen da zadovolji najviše univerzitetske standarde. To je bio prvi program koji se bavio rezultatima preventivnih mera protiv nasilja nad ženama u Africi. I iako je, u poređenju sa mnogim drugim istraživanjima, ovo izvršeno „u tišini“, njegovi rezultati daju povoda za veliko slavlje. Zapravo, neke od najboljih vesti na ovom polju u dužem vremenskom periodu stižu u rezultatima istraživanja SASA!

Zajednice i kritičko razmišljanje

Osim što na Kiswaili jeziku SASA! znači ODMAH! Stoji i kao akronim za frazu Start, Awareness, Support, Action – Početak, Pažnja, Podrška, Akcija! Samim tim, namera je bila da se izrazi volja da se prione na posao i otpočnu promene. Program je baziran na radu sa zajednicom, kako bi se nasilje nad ženama i rizično ponašanje vezano za prenošenje virusa HIV-a saseklo tamo gde i nastaje – u nejednakom odnosu snaga između polova. SASA! program postiže svoj cilj podstičući ljude da o toj problemetici pričaju, osnažuje žene i inicira promene u društvu. Program govori o tome kako se nasilje sprovodi, na koji način povređuje žene i izaziva društvene norme koje nasilje na prvom mestu omogućavaju.

Koristeći metode uobičajene u ovakvim pokretima, aktivisti programa SASA! ohrabruju praksu u okviru koje se jedni prema drugima odnose sa mnogo više jednakosti, čak i u svojim redovima. Svi smo navikli na didaktičke poruke tipa ovo je loše, ovo ne valja i uz to nekakav grafički sadržaj. Iako je ovaj način stavljanja do znanja da problem postoji važan, problem u vezi sa njim je što ne vodi ka dijalogu koji dovodi do rešavanja problema. Sem toga, najčešće nam ove sadržaje donose ljudi van zajednice na koju se poruka odnosi. U okviru SASA! programa lokalni volonteri kreiraju prostor unutar zajednice za nastanak želje za promenama u odnosima muškaraca i žena i tretiranju nasilja nad ženama. Lori Mičau, jedna od direktorki organizacije Raising Voices koja je pedvodila razvoj SASA! programa objašnjava da je metod smišljen nakon pažljivog posmatranja zajednica, „gledajući i slušajući kako ljudi u zajednici reaguju na problem, šta ih je združilo ili zainteresovalo, te kako se zadobija njihovo poverenje i podstiče kritičko razmišljanje umesto pukog davanja informacija“.

Rezultati vredni pažnje

Odluka da se sprovede ovakvo istraživanje od vitalnog je značaja za sve NVO uključene u njega, naročito kad se uzmu u obzir ograničeni uslovi rada. „Odlučili smo se na ovako nešto nakon što smo godinama slušali o tome kako se promene odvijaju sporo, ali našim donatorima to nije bilo preterano značajno – oni su hteli validne dokaze“ objašnjava Lori Mičau, „ali kako je Raising Voices osmislila metodologiju istraživanja, na nama je bila i etička odgovornost da znamo kakav je zapravo u stvarnosti bio uticaj programa SASA!“.

Rezultati do kojih nas je dovelo manje od tri godine sprovođenja programa, su očaravajući. Za početak, nasilje nad ženama opalo je za zapanjujućih 52 procenta tamo gde se primenjivao program SASA! Društveni stav o pravu žene da kaže NE promenio se takođe značajno – 28% više žena i muškaraca u zajednicama uključenim u program SASA! veruju da žena ima pravo da odbije seks. Solidarnost prema ženama koje doživljavaju nasilje se takođe povećala – žene u zajednicama gde se primenjuje SASA! dobiće podršku u čak tri puta više slučajeva nego u kontrolnim zajednicama van programa. Značajno za rad po pitanju HIV-a, seksualno ponašanje muškaraca se promenilo – 45 odsto uključenih u program SASA! izjavilo je da ima stalne partnerke i monogamne veze – naspram tek 27 odsto u kontrolnim zajednicama van programa.

Razmere promena nadmašile su sva očekivanja. „Iznenadilo nas je da su se i muškarci promenili u pogledu seksualnih partnerki“ kaže Lori Mičau. „SASA! ne propagira vernost i monogamne veze direktno i kao takve već kroz diskusiju objašnjava značaj snažnih veza za snažnu zajednicu“. O tome koliko se smanjilo fizičko nasilje, Mičau govori potencirajući važnost učešća cele zajednice u programu, umesto nekolicine eksperata van zajednice koji dolaze da drže predavanja o nečemu za zajednicu potpuno nepoznatom, kao što je osnaživanje žena. Najvažnije je podsticanje kritičkog razmišljanja. Rečima Tine Musuje, izvršne direktorke Centra za prevenciju nasilja u domaćinstvu, koja je i primenjivala SASA! program, „I muškarci i žene su shvatili važnost veze bez nasilja i lepotu partnerskog spajanja… Izbegli smo termine kao što je ‘Zaustavimo nasilje bazirano na polu’, tako da su razgovori postali lični, razumljivi i provokativni, i podsticali su članove zajednice da razmišljaju kritički i osude nepravde koje žene doživljavaju.

Mikrodinamika promene

Kada se organizovano i planski izazivaju duboko ukorenjene norme, očekuje se i reakcija – štaviše moguća je i organizovana pobuna. Deus Kivanuka, nadzornik programa pri Centru za prevenciju nasilja u domaćinstvu priseća se kako su se muškarci uključeni u SASA! program uhvatili u koštac sa izazivanjem njihovog društveno ukorenjenog autoriteta nad ženama. Zapravo, postojao je stvarni i osetni otpor… Ipak davanje vremena skeptičnim muškarcima da o promenama razmisle i private ih bilo je ključno za uspeh programa.

Kivanuka objašnjava: „Muškarci iz zajednica koje je obuhvatio SASA! program bili su prvobitno rezistentni prema ideji sprečavanja nasilja nad ženama. Shvatili smo da je to tako zato što oni stvarno misle da su nadmoćniji i ne razumeju kako bi ravnopravna raspodela moći u vezi uopšte i mogla da funkcioniše. Nakon intenzivnih diskusija moći i upotrebi iste, prednostima nenasilnih veza i štetnosti nasilja nad ženama, muškarci su shvatili da će im se i životi i veze poboljšati ako se nasilje spreči i predupredi… Videli su balansiranje moći kao šansu da nešto dobiju, a ništa ne izgube“.

U sada već uveliko tehnokratizovanom svetu promena i socijalne pravde, pružanje direktne inspiracije je ključno, naročito kada je potrebno skupiti snage za velike i korenite promene u društvu… Dženet Nakuti, nadzornica programa u organizaciji Raising Voices govori o potencijalu ovog pristupa: „SASA! Program sproveli su aktivisti – obični muškarci i žene koje žive i rade u lokalnoj zajednici i koje su imale interesa da svoje ideje prošire i na druge. Tako su članovi zajednice, videvši druge članove zajednice namesto stranaca ili eksperata, bili uzbuđeni zbog mogućnosti da im priđu sa poverenjem i otvoreno razgovaraju“.

Horn-may8-392-RaisingVoices

Foto: Raising Voices (all rights reserved)

Značaj programa SASA!

Do dana današnjeg najveći broj akcija po pitanju nasilja nad ženama dotaklo se pitanja kako se sa nasiljem obračunati kada se ono već desilo – kroz usluge, zakone i politiku. Mere koje je vlada preduzimala po tom pitanju uglavnom su se odnosile na prepravke zakona i povećanje kazni. Samit za okončavanje nasilja podržan od strane Britanske vlade klasičan je primer preteranog pridavanja značaja legislativi i pokušaja da se nasilju stane na put kažnjavanjem počinilaca. Rezultati SASA! istraživanja upiru prst u pravcu hrabrijih ideja. Zajedno sa zakonski osiguranom pravdom, zaustavljanje nasilja nad ženama zahteva da svi zasučemo rukave i uhvatimo se u koštac sa malo težim pitanjima kao što je podela moći prema polu, kao i normalizacija muškog odnosa prema ženskim telima. To između ostalog znači i aktivno razmatranje toga kako doživljavamo nasilje između polova, da li ga opravdavamo i zašto. To znači i praćenje traga aktivista/kinja koji se nalaze unutar samih zajednica i svojim delovanjem stvaraju društvenu klimu koja omogućava promenu načina na koji posmatramo žene i kako se prema njima ponašamo. To znači i razmatranje o tome kako se u društvu gleda na druge pravne i zdravstvene probleme koji prate nasilje, nao što je HIV/AIDS. Takođe, to znači da se i mi, aktivisti/kinje ali i donatori i kreatori politika uključimo i podržimo aktivizam na nivou zajednica te tako sprečimo nasilje nad ženama. Tako ćemo stvoriti mesta i za dalje društveno i političko preispitivanje koje prati aktivizam unutar zajednica.

Foto: Raising Voices (all rights reserved)

Foto: Raising Voices (all rights reserved)

Iz šireg ugla gledano otkrića SASA! istraživanja dodaju naučne činjenice a politički kostur koji su izradile feministkinje širom sveta, argumentujući da lek za nasilje nad ženama nije u saniranju posledica, već u uklanjanju uzroka. Moramo izgraditi zajednice koje poštuju živote žena i devojaka, njihova tela, i izbore koje one prave i da se ponosimo kolektivnom odgovornošću da ove vrednosti održimo. Kada se izgradnja te konstruktivne društvene staze završi, na njenoj osnovi se može raditi i na redefinisanju rodnih uloga. Sjajna vest je da sada imamo još jedan dokaz da je to moguće, ali i šablon koji nam pokazuje kako je to u praksi izvodljivo.

Prevela: D.B.
Preneto sa OpenDemocracy

Monitoring kršenja ljudskih prava i zločina iz mržnje nad LGBTIQ osobama

Kategorija: Lobiranje / Datum: октобар 28, 2014

Gayten-LGBT vas poziva da učestvujete u istraživanju čiji je cilj prikupljanje podataka o zločinima iz mržnje nad LGBTIQ osobama, sa posebnim naglaskom na osobama trans* identiteta, kao i slučajevima diskriminacije i kršenja ljudskih prava LGBTIQ osoba


Incident možete prijaviti popunjavanjem upitnika koji se nalazi na sledećem linku, kao i pozivom na naš telefon + 381 11 292 00 67 i slanjem mejla na adresu transgayten@gmail.com.

Ukoliko vam je potrebna besplatna psihološka pomoć, pozivamo vas da nas kontaktirate putem telefona ili mejla kako bismo se dogovorili oko termina.

hatecrime_003

Zločin iz mržnje

Zločin iz mržnje predstavlja krivično delo čiji je motiv mržnja prema nekome ko je drugačiji. Da bi se neko delo okarakterisalo kao zločin iz mržnje, neophodno je da budu ispunjena dva uslova:

  • reč je o krivičnom delu, nezavisno od motivacije počinioca;
  • osnovu, odnosno motivaciju počinioca za činjenje zločina predstavljaju predrasude prema određenoj grupi.

Krivični zakonik Srbije prepoznaje institut zločina iz mržnje ukoliko je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, zbog nacionalne ili etničke propadnosti, pola, seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Ovaj zločin nema veze sa ponašanjem osobe, već sa njenim pretpostavljenim osobinama, odnosno osobinama koje se pripisuju grupi kojoj pripada.

Šta sve može biti zločin iz mržnje?

  • verbalni napad na pojedinca/grupu – pretnje i psihičko nasilje
  • oštećenje imovine
  • fizički napad
  • ekstremno fizičko nasilje
  • pokušaj ubistva
  • ubistvo

Indikatori predrasuda pomoću kojih se prepoznaje zločin iz mržnje:

  • opažanje žrtve – žrtva ima utisak da je napadnuta zbog svoje seksualne orijentacije, rodnog identiteta i rodnog izražavanja;
  • opažanje svedoka – svedoci smatraju da je zločin motivisan predrasudama;
  • razlika između počinioca i žrtve kada je reč o seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu, rodnom izražavanju itd;
  • mesto i vreme kad se zločin desio – da li je žrtva napadnuta u blizini mesta koje se povezuje sa LGBTIQ osobama ili pre/tokom/nakon nekog događaja važnog za LGBTIQ zajednicu;
  • upotrebljene reči (usmene i pismene uvrede i pretnje), gestovi, grafiti, vidljivi znaci pripadnosti određenoj ekstremističkoj grupi kod počinioca;
  • organizovane ekstremističke grupe;
  • postojanje prethodnih zločina iz mržnje i incidenata;
  • karakteristike počinilaca;
  • stepen nasilja.
  • Istraživanje sprovodi organizacija Gayten-LGBT uz podršku ILGA Europe i Transgender Europe. Dobijeni podaci koristiće se za zagovaranje unapređenja položaja LGBTIQ osoba u Srbiji, usvajanje Zakona o rodnom identitetu, a putem krovnih organizacija ILGA-Europe i Transgender Europe za zagovaranje unapređenje položaja LGBTIQ osoba u celoj Evropi.

Istorija i politike lezbejskog marša

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki / Datum: октобар 27, 2014

U lezbejskoj arhivi piše da su na 16. Lezbejskom maršu u San Francisku, 28. juna 2008,učestovale, između ostalih, i Tijana Popivoda i Lepa Mlađenović. Ovu radost i stvarnost zebeležile su i ove 2014. dopunile novim činjenicama kako bi lezbejke, gej, kvir, trans devojke, biseksualke i prijateljice na našem govornom području imale još materijala za maštanje i planiranje


Prenosimo izvod iz teksta Naši lezbejski snovi na ulici koji su Tijana Popivoda i Lepa Mlađenović napisale o Lezbejskom maršu u San Francisku, kompletan tekst možete preuzeti u pdf formatu OVDE.

ISTORIJA LEZBEJSKIH MARŠEVA

Svetska istorija lezbejskih marševa počinjemaja 1981. godine, kada je održan prvi marš ovakve vrste u Vankuveru u Kanadi. Na maršu je učestvovalo oko 200 lezbejki, koje su istovremeno bile i učesnice istorijske Dvonacionalne konferencije lezbejki – skupa koji je pripreman tri godine i koji je okupio više od 400 lezbejki severnoameričkog kontinenta. Par meseci kasnije na ulice će izaći Lezbejke protiv političke desnice iz Toronta.

dykemarch

Prvi veliki lezbejski marš zakazale su Lezbejke osvetnice (Lesbian Avengers) 24. aprila 1993. dan pre istorijskog Maršana Vašinton za lezbejke, gej i bi jednaka prava i slobode, koji je okupio milion ljudi. Lezbejke su tim povodom stigle iz cele zemlje, i prvi put u istoriji našlo se na jednom mestu oko 20.000 lezbejki! Ceo taj vikend je sada deo političke istorije. Iste godine Osvetnice će zakazati lezbejske marševe i u Njujorku i San Francisku. Dakle, prvi Lezbejski marš u San Francisku održan je 1993,i od tada se obeležava svake godine, tradicionalno zadnje subote u junu, dan pre LGBT Parade ponosa.

Ovih godina održava se oko 25 lezbejskih marševa na severnoameričkom kontinentu, i to u Čikagu, Njujorku, Bafalu, Atlanti; zatim u Kanadi, Montrealu, Vankuveru, Torontu, Otavi… Lezbejski marševi se na engleskom jeziku u slengu zovu Dyke march. U glavnom gradu Meksika, Meksiko Sitiju je 2013. održan šesti lezbejski marš – MARCHA LESBICA, a u gradu Gvadalahari treći. U vezi sa tim, podsećamo da je feminističko-lezbejski pokret u Meksiku pokrenut 1977.

POLITIKA LEZBEJSKIH MARŠEVA

Politika lezbejskih marševa, uključujući i ovaj u San Francisku (SF), potiče iz feminističkog pokreta. Principi su izvedeni iz susreta dve političke dimenzije, pre svega, inkluzije svih višestruko diskriminisanjih žena koje vole žene, i druge, separatizma, kao oblika radikalnog osnaživanja lezbejki. Lezbejke su bile podstaknute da organizuju zasebne marševe pre svega jer su bile potisnute od strane belih muškaraca u lezbejskom i gej pokretu osamdesetih. Ideja lezbejskih marševa je, pre svega, krenula iz političke odlukekako bi se povećala društvenua vidljivost i osnažilelezbejske zajednice. Drugi razlog je bio taj što su LGBT Parade ponosa, već u to vreme, sponzorisane od strane velikih korporacija počele da poprimaju sve više prokapitalistički i zabavni karakter, te su okupljale sve više ljudi, a u isto vreme izmicale radikalnom političkom protestusa početka LGBT pokreta.

Lezbejski marševi su činovi prkosa, pobune, protesta i moći, marševi nisu parade – Rets Skozilo (Retts Scauzillo), jedna od članica Organizacionog komiteta SF Lezbejskog marša.

Osnovnip rincipi na kojima funkcioniše Lezbejski marš u San Francisku:

  • isticanje doprinosa feminističkog pokreta i važnosti istorije lezbejskog organizovanja koja je iza nas;
  • podsećanje da je ovo lezbejski i ženski događaj, i da su učesnice Marša, kao i umetnice i muzičarke koje nastupaju tog dana, lezbejke ili žene, a muškarci su zamoljeni da marš podržavaju sa strane, sa trotoara ulica;
  • netraženje zvanične dozvole od gradskih vlasti za okupljanje i Marš, pozivajući se na Prvi amandman američkog Ustava po kome svi imaju prava na javna okupljanja;
  • podsticanje učesnica da same prave natpise, zastave i sl., da osmišljavaju izgled lezbejskog događaja i da direktno učestvuju u akcijama;
  • nepromovisanje sponzora i neprimanje donacije od velikih firmi, najveći deo novca se skuplja od prodaje majica i drugih materijala, a manjim delom od gradskih vlasti;
  • nepromovisanje političkih partija i političarki koje se ne pozivaju kao govornice;
  • nepromovisanje umetnica koje su već deo muzičke industrije, već pozivanje mladih neafirmisanih lezbejskih umetnica i grupa, pogotovu onih magrinalizovanih politikama diskriminacija prema imigrantkinjama, rasizmom i sl.;
  • podržavanje pluraliteta lezbejskih identiteta i svih žena koje vole žene, te u informaciji stoji da na marš dolaze pored lezbejki: buč, fem, dajkice različitih boja kože, nacionalnosti, klasa, lezbejke kvir, biseksualke, interseks, trans lezbejke i sl.

Konkurs za volonterski rad na SOS telefonu

Kategorija: Vesti / Datum: октобар 20, 2014

Autonomni ženski centar raspisuje konkurs za volonterski rad na SOS telefonu, namenjenom ženama koje su preživele nasilje


Sa velikim zadovoljstvom pozivamo žene i devojke da se prijave na konkurs za volontiranje na SOS telefonu Autonomnog ženskog centra namenjenom pružanju psihosocijalne podrške ženama koje su preživele nasilje (u porodici/ partnerskom odnosu i/ili seksualno nasilje).

three-women

Za izabrane kandidatkinje obezbeđena je besplatna obuka radi sticanja znanja i veština potrebnih za direktni rad sa ženama koje su preživele nasilje. Obuka podrazumeva Instruktažu za rad na SOS telefonu namenjenom ženama sa traumom muškog nasilja i prateću praktičnu mentorsku obuku. Instruktaža traje od 72 radna sata (12 radnih dana) i biće održana u periodu od 8. novembra do 21. decembra 2014. godine danima vikenda. Kratak pregled tema nalazi se u prilogu.

Ukoliko ste motivisane da nam se pridružite, imate vremena za obuku i povremeno volontiranje, molimo da nam do 26. oktobra 2014. godine pošaljete vašu kratku biografiju i pismo motivacije (do jedne strane) na email adresu instruktazasos@gmail.com. Molimo da tom prilikom navedete i vaš kontakt telefon. Sve prijavljene ćemo kontaktirati u roku od 10 dana od zatvaranja konkursa.

Slobodno nam se obratite ukoliko imate dodatna pitanja.

Autonomni ženski centar
Tiršova 5a, Beograd
instruktazasos@gmail.com
tel. 011.2687.190
kontakt osoba: Ana Bukvić

* PRILOG

U Rigi (Letonija) održana 18. godišnja konferencija ILGA Europe

Kategorija: Lobiranje / Datum: октобар 16, 2014

Najveća i politički najuticajnija LGBTI krovna organizacija u Evropi, ILGA Europe, koja okuplja 355 organizacija civilnog društva iz 44 evropske države, održala je svoju 18. po redu godišnju konferenciju u Rigi (Letonija) od 9. do 11. oktobra 2014. godine


Konferenciji pod nazivom Pokret: Ka održivoj promeni (MOVEment: Leading Sustainable Change) prisustvovalo je blizu 250 aktivista/tkinja LGBT organizacija (Iz Srbije, predstavnik organizacije Gejten LGBT i organizacije Labris) kao i predstavnici/ce medija, evropskih institucija i donatorskih kuća. Na konferenciji je organizovano 37 radionica i nekoliko plenarnijh sesija, a kao i svake godine, ovaj najveći skup LGBT aktivista/tkinja u Evropi, bio je jedinstvena prilika da brojni LGBT aktivisti/tkinje diskutuju o zajedničkim problemima i izazovima, da razmene iskustva i primere dobre prakse po pitanju suprotstavljanja diskriminaciji i borbe za postizanje jednakosti i sl.

Predstavnica Labrisa Jovanka Todorović i Luis Abolafia iz Victory Institute

Predstavnica Labrisa Jovanka Todorović i Luis Abolafia iz Victory Institute

Ove godine radionice su dotakle teme: interseks i biseks aktivizma, reafirmisanja zajedničkih vrednosti, istorije LGBTI pokreta u Letoniji, LGBTI porodica, besplatne pravne pomoći, zakona EU koji se odnose na rodni identitet i rodno izražavanje, zatim teme poput diskriminacije u sportu, LGBTI i religija, žene u LGBTI pokretu i sl.

Na konferenciji je odlučeno da će se ILGA Europe godišnja konferencija 2016. održati na Kipru. Naredna ILGA Europe godišnja konferencija održava se u Atini gde se očekuje prisustvo oko 30 aktivista/tkinja sa Balkana.

ILGA Europe godišnja konferencija je idealna prilika da se slave pojedinačni i zajednički uspesi LGBT organizacija širom Evrope ali i da se ukaže na probleme i da se sa njima upozna što veći broj aktivista/tkinja te da se na njih adekvatno i združeno reaguje.

Godišnja konferencija ILGA Europe je prilika za nova poznanstva kao i za uspostavljanje temelja budućih zajedničkih projekata. Sa druge strane konferencija predstavlja godišnji sastanak članova ILGA Europe gde se vrši i izbor za nove članove odbora i gde se usvaja plan aktivnosti i finansijski izveštaj za prethodnu godinu koji podnosi izvršni odbor ILGA Europe.

Ciljevi konferencije su:

  • Razmena znanja i iskustva kao i podizanje kapaciteta LGBT aktivista u području zagovaranja, osmišljavanja i implementacije kampanje;
  • Identifikovanje ključnih mogućnosti zagovaranja;
  • Razvijanje zajedničke evropske vizije budućnosti LGBT pokreta i strategija za postizanje pozitivnih društvenih i političkih promena.

Društvene aktivnosti su takođe sastavni deo svake ILGA Europe konferencije i one podrazumevaju svečanu večeru koja je predviđena za zatvaranje konferencije, filmske projekcije, tematske zabave, izložbe, razgledavanje grada zemlje domaćina (kvir tura).

Sve o ILGA Europe konferenciji možete pogledati ovde.

NATAŠA SUKIČ: S margine se ponekad bolje vidi

Kategorija: Feminizam / Datum: октобар 16, 2014

Prijelomna politička događanja u susjednoj Sloveniji i uspjesi koalicije Ujedinjena ljevica (Združena levica) na izborima za parlament, EU parlament te na lokalnoj razini govore o sve snažnijem uzletu lijevih političkih grupacija u ovoj državi. Kritika aktualne nedemokratske partitokracije koja je dovela do gotovo beznadnog klasnog raslojavanja svih naroda u regiji, u Sloveniji je uspjela dobiti znatnu podršku birača, iako slovenske političke elite, kao uostalom i one u široj regiji, još uvijek pokušavaju uvjeriti javnost da su metode direktne demokracije utopija


S dugogodišnjom LGBT aktivisticom i književnicom Natašom Sukič razgovaramo nakon što je, kandidiravši se nedavno na lokalnim izborima u Ljubljani – uspjela postati članicom gradske skupštine. Kako je u samo nekoliko mjeseci od pasivne biračice uspjela stići do ozbiljnog političkog angažmana – pročitajte u intervjuu kojeg s njom vodimo o ovoj i mnogim drugim temama.

9fc68379d08eaa561b4d26b1e36c108a_XL

NAKON DUGOGODIŠNJEG AKTIVISTIČKOG RADA ODLUČILI STE SE AKTIVIRATI U POLITICI, U STRANCI INICIATIVA ZA DEMOKRATIČNI SOCIALIZEM (KOALICIJA ZDRUŽENA LEVICA , OP.A). ŠTO JE TOČNO BIO „OKIDAČ“ ZA TAJ ANGAŽMAN I KAKO SE S GODINAMA RAZVIJALA VAŠA ŽELJA DA SE BAVITE POLITIKOM? SPOMENULI STE DA STE ODLUČILI IZ CIVILNOG SEKTORA ZAKORAČITI U POLITIKU NAKON ŠTO SE I SAMI GODINAMA BILI POLITIČKI PASIVNI, A NA POSLJEDNJIM IZBORIMA KANILI STE PRECRTATI SVA IMENA NA GLASAČKOM LISTIĆU… KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA DONESETE ODLUKU O POLITIČKOJ AKTIVACIJI?

Neposredno prije parlamentarnih izbora, bila sam potpuno demoralizirana zbog slovenske institucionalne politike, koja još uvijek inzistira na neoliberalnim okvirima i stavlja interese kapitala pred čovjekom. U isto vrijeme nisam vjerovala da na ljevici postoji neka nova politička snaga, koja predstavlja antipod dosadašnjim neoliberalnim politikama etabliranih političkih stranaka i koja se može dovoljno jasno artikulirati i oduprijeti neoliberalnoj ekonomskoj paradigmi.

Gledala sam Luku Meseca na POP TV-u tri dana prije parlamentarnih izbora i shvatila da otvara prava pitanja i nudi prave odgovore. Već ranije sam surađivala sa Inicijativom za demokratični socijalizam, jednom od tri stranaka koalicije Ujedinjena ljevica oko organizacije okruglih stolova na o aktualnoj LGBT tematici u Cafe-u ljubljanskom Kolaž, ali o aktivnom političkom djelovanju nisam razmišljala. Kao predanoj radnici u nevladinom sektoru mi se činilo, da civilno-društveni angažman nije spojiv sa stranačkim političkim djelovanjem. Zbog toga sam imala nekoliko dvojbi.

Kandidatura za gradonačelnicu ipak je politički akt. Za kandidaturu sam se odlučila na temelju dva razloga, koja me, barem tako mislim, čine pristalicom demokratskog socijalizma. Prvi razlog je ta, da sam poslije skoro tridesetak godina civilnog aktivizma došla do spoznaje da se borba za ljudska prava i za pravednije društvo, ako želimo da je uspješna, ne treba zaustaviti na granicama civilnog društva. Potrebno je da je se prenese u politiku, gdje se donose odluke. Drugi razlog proizlazi iz činjenice da osnovni dionik društvenog života nije ni država ni njezino gospodarstvo, nego je to grad. U gradovima, primjerice u Ljubljani, u posljednjih 25 godina zgusnulo se sve što u kapitalizmu nije u redu. Kapitalizam naprosto ne radi za svoje građane, nego radi za kapital. Grad Ljubljana nije se gradio kao cjelina, već je prvenstveno gradio svoj centar. Nije se vodila briga za okolinu, nego je se trovalo smogom i otrovima. Kandidirala sam se da bih pridonijela u borbi za jedno od osnovnih ljudskih prava – za pravo građana i građanki na grad.

KOJE POLITIČKE VJEŠTINE STE STEKLI DUGOGODIŠNJIM ANGAŽMANOM U OSNIVANJU I POKRETANJU SLOVENSKOG LGBT POKRETA? MOGU LI VAM ISKUSTVA U BORBI ZA JEDNAKOPRAVNOST ŽENA I LGBT POPULACIJE POMOĆI U POLITICI?

Otkad sam sa Suzanom Tratnik 1987. godine osnovala lezbijsku grupu Škuc – LL bavim se specifičnim problemima LGBT zajednice, razvojem infrastrukture i političkim zahtjevima te zajednice. Već desetljećima radim i na pitanjima svih socijalno ranjivih grupa, surađujem sa socijalnim partnerima, osobito sa sindikatima, bavim se sa diskriminacijom i upravljanjem raznolikošću na tržištu rada, s problemima socijalne isključenosti. Stvari su uvijek povezane i kompleksne. Bavila sam se i s alternativnom kulturom, umjetnošću, bila promotorica teatra u Cankarjevom domu. Kao direktorica Centra za informiranje, sudjelovanje i razvoj nevladinih organizacija bavila sam se i problematikom nevladinog sektora u cjelini, a osobito sa strategijama njegovog razvoja i uspostavljanja mehanizma civilnog dijaloga. Sve su to područja, koja se dotiču i kreiranja politike na evropskoj, nacionalnoj i lokalnoj razini; ukratko, politika me zanima u mnogo širem smislu, ne samo kao borba za jednakost žena i prava LGBT zajednice, zanima me kao spoj različitih faktora i kao kompleksna sfera društvenog i osobnog.

Iskustvo u 27 godina borbe za ljudska prava LGBT manjine vidim, prije svega, kao prednost mog ulaska u politiku. S margine se ponekad može vidjeti dalje i bolje. Imam iskustvo borbe za ljudska prava najviše isključenih društvenih grupa, borbe za prava onih, prema kojima se pokazuje najveći stepen društvene distance. To te ojača, ta borba ti da bitno iskustvo, ustrajnost i osjetljivost za potrebe ‘običnih ljudi’.

Moje zaleđe je drugačije od zaleđa onih, koji dolaze iz svijeta kapitala, i koji vjeruju, da je upravljanje grada jednako upravljanju poduzeća. Grad je osjetljiv socijalni sustav kojeg ispunjaju različiti ljudi. U njemu nisu samo zaposleni, u njemu nije akcent isključivo na odnosu između radnika i poslodavca, grad je konglomerat različitih odnosa, interesa, grupa, javnih politika, kulturnih izraza, ukratko -grad je mnogo više od tvrtke. Iskustva iz nevladinog sektora su velika prednost za one koji inzistiraju bavljenju ljudima. Ako polazimo samo iz logike kapitala, onda stari i novi gradonačelnik Zoran Janković na ovom području ima veliko iskustvo, no ako damo prednost ljudima, iskustvo rada u nevladinim organizacijama je neprocjenjiva. Vrijeme je da postavimo interese ljudi ispred interesa kapitala!

U NEDAVNOM INTERVJUU ZA MLADINU IZJAVILI STE DA STE GODINAMA SMATRALI KAKO ANGAŽMAN U NEVLADINOM SEKTORU NIJE SPOJIV S POLITIČKIM ANGAŽMANOM. ZAŠTO STE GAJILI TU PREDRASUDU, ŠTO JE ONO ŠTO LJUDSKO-PRAVAŠKE AKTIVISTE NAJČEŠĆE DRŽI IZVAN OFICIJELNE POLITIKE?

Zbog zaraženosti stranaka sa neoliberalnom paradigmom i zbog poteškoća kod ozakonjenja jednakopravnosti i ljudskih prava nisam vjerovala u institucionalnu politiku, tim više, jer nije bilo stvarno prave lijeve stranke, koja bi ponudila drugačije alternative. S druge strane, od politike me možda udaljavala romantična ideja da je borba za ljudska prava u nevladinom sektoru nešto plemenitije, jer tu nema korupcije, oportunizma, isključivog mišljenja, barem ne na način koji zapažamo kod političkih stranaka.

NA KOJI NAČIN HRVATSKE I REGIONALNE FEMINISTICE I LGBT AKTIVISTI/CE MOGU SUDJELOVATI U POLITICI, POSTATI RELEVANTNIM POLITIČKIM AKTERIMA, MOŽDA JE VRIJEME DA PRESTANEMO DJELOVATI IZ MARGINE SVOJIH LJUDSKO-PRAVAŠKIH ZAKUTAKA? ŠTO JE KOCKICA U MOZAIKU KOJA NAM NEDOSTAJE?

Teško pitanje. Sve što znam (to je moje osobno mišljenje) je, da je u redu, ako se tvoj LGBT aktivizam podudara sa cjelokupnim političkim nazorom stranke u koju ulaziš. Dobro je, da se identificiraš s politikom stranke ako već ulaziš u to. Ja se nikada ne bih pridružila ni jednoj političkoj stranci isključivo zbog rješavanja pitanja jednakopravnosti LGBT zajednice i obrnuto – nikada se ne bih pridružila stranci, koja ne bi imala u programu i najviše standarde ljudskih prava. Možda da još jednom naglasim – borba za ljudska prava i za pravednije društvo, ako želimo, da je uspješna, ne treba se zaustaviti na granicama civilnog društva, treba je prenijeti u politiku.

UNATOČ PONOVNOJ POBJEDI ZORANA JANKOVIĆA NA LOKALNIM IZBORIMA U LJUBLJANI, SOLIDNI IZBORNI REZULTATI DONIJELI SU VAM FUNKCIJU ČLANICE GRADSKE SKUPŠTINE LJUBLJANE. ŠTO TO KONKRETNO ZNAČI ZA VAŠU STRANKU, BIRAČE, ALI I LGBT ZAJEDNICU?

U Ujedinjenoj ljevici postigli smo tri mandata i to je zaista fenomenalan uspjeh ako imate u vidu da moja stranka, Inicijativa za demokratski socijalizam, koja je jedna od tri stranaka koalicije, postoji tek pola godine, a ovo su bili već treći izbori (poslije europskih i parlamentarnih izbora). Dobili smo 7% glasova što je stvarno mnogo i to nam daje energiju za rad u budućnosti. Što se mene tiče, još nisam sasvim svjesna velike promene u mom životu. Sve se odigralo tako brzo. Krajem osmog mjeseca dobila sam poziv od IDS za ovu kandidaturu, a sada sam već članica gradskog vijeća. Svjesna sam da će sve ovo bitno promijeniti moj život i veselim se novih izazovima. To ne znači da ću prestati pomagati mojoj lezbijskoj grupi i LGBT pokretu. Borbu za ljudska prava LGBT populacije ću nastaviti na oba fronta. U politici se taj front proširuje i na mnoga druga pitanja.

PRIGOVARATE ZORANU JANKOVIĆU GRADNJU VELIKOG BROJA MOSTOVA, URBANISTIČKO ŠMINKANJE LICA SAMOG CENTRA LJUBLJANE, DOK SU UDALJENIJE ČETVRTI I NJIHOVI STANOVNICI STAVLJENI U ZAPEĆAK. ŠTO SU, PO VAMA, NAJVEĆE POGREŠKE UČINJENE PRETHODNIH GODINA U LJUBLJANI U MANDATU ZORANA JANKOVIĆA?

To, da se grad nije u cjelini nije razvijao jednakom mjerom. Previše se orijentiralo na izgled centra grada i premalo na sve gradske četvrti, a pogotovo na periferiju grada. Oko 10% grada još dan danas nema kanalizaciju, a ponegdje ni vodu. Financirano je previše megalomanskih projekata koji su kombinacija javno-privatnih partnerstva i koji su svi više-manje propali. Tako imamo napola izgrađeni ‘super stadion’ Stožice, arhitektonski biser koji je više prazan nego pun, a dio koji je još uvijek nefunkcionalan propada. Ova, više od 100 milijuna eura vrijedna investicija, zbog bankrota privatnog partnera sada je na teretu svih građana u Sloveniji zahvaljujući dokapitalizaciji loših kredita banaka. Ljubljanom se, ukratko, nije upravljalo demokratski i u suradnji s građanima, stručnjacima i političkim oponentima u gradskom vijeću, i financije nisu bile stvarno transparentne. To su najveće pogreške upravljanja Zorana Jankovića Ljubljanom, pritom valja podsjetiti i na njegov stil upravljanja gradom unutar svoje „gradske familije“ i njegovo stalno svođenje upravljanja sustavom grada na sustav vođenja tvrtke.

No, treba biti iskren pa reći da nije sve što je napravio loše. Ljubljana je u centru sad stvarno lijepa, puno je napravio i za kulturu i za ljudska prava. Ali umjesto tako velikih ulaganja novaca u lijepu formu grada trebalo je učiniti više za siromašne i nezaposlene, te dati više autonomije gradskim četvrtima što u praksi znači dati ljudima šansu da participiraju idejama oko projekata koji proizlaze iz stvarnih potreba građana.

KAKVU LJUBLJANU PRIŽELJKUJETE U BUDUĆNOSTI?

Umjesto da se izgradilo toliko mostova, sve u želji da bismo sličili na Veneciju ili Amsterdam, bilo bi dobro više uložiti u ‘socijalne stanove’, pa bismo tako više nalikovali Kopenhagenu. Zato mi predlažemo participativni proračun, kao što ga ima Porto Alegre i još 1500 svjetskih gradova, u kojemu bi ljudi sami odlučivali kako potrošiti 20% budžeta za gradske investicije. Tražimo da se predstavnicima građana omogući kooperativno upravljanje u javnim poduzećima u vlasništvu MOL-a, ali zahtijevamo i socijalne programe – od povećanja fonda socijalnih stanova do pomoći gladnima i siromašnima koje je uništio kapitalizam i nemaju ništa, ni hrane ni struje ni vode, neki ni krova nad glavom, ništa.

MISLITE LI DA BIRAČKO TIJELO U LJUBLJANI, ALI I U ŠIROJ REGIJI POKAZUJE SVJESNOST U OSTVARIVOST OVAKVOG SUSTAVA UPRAVLJANJA JAVNIM DOBRIMA?

Dajemo sve od sebe, da ljude osvijestimo i motiviramo, da se aktiviraju i participiraju u upravljanju gradom. Na terenu za sada imamo dobar odaziv.

KOLIKO ČESTO PUTUJETE U GRADOVE I ZEMLJE BIVŠE JUGOSLAVIJE, ŠTO JE ONO ŠTO TAMO ZAMJEĆUJETE?

Prilično često. U Rijeku, Zagreb, Beograd. U Srbiji trenutno radimo na europskom projektu o nediskriminaciji i upravljanju raznolikošću na tržištu rada. Čekamo da prođemo kroz drugo fazu prijave sličnog projekta za Makedoniju, tako da ću konačno vidjeti i Skopje, kojeg još u životu nisam posjetila. Što zamjećujem? Svoju vlastitu nostalgiju za nekadašnjom Jugoslavijom i velike ekonomske poteškoće koje su nas sve zahvatile. I stvarno lijepe gradove. Gorak mi je susret s problemima koje u borbi za LGBT prava imaju u Srbiji, no raduje me bolja situacija u Hrvatskoj. Kada sam u zemljama bivše države zamjećujem još uvijek i izvrsnu glazbu, literaturu, filmove. Uvijek, još od vremena EKV, sam se divila jugoslavenskoj rock glazbi i kulturnoj produkciji uopće.

DUGO GODINA BAVITE SE PISANJEM UMJETNIČKE PROZE I DJ-IRANJEM. KOLIKO ĆE VAŠ SPISATELJSKI RAD I GLAZBENI HOBI TRPJETI ZBOG POLITIČKOG ANGAŽMANA?

U legendarnom Klubu K4 bila sam 12 godina resident dj, sada ponekad puštam glazbu u lezbijskom klubu Monokel u autonomnoj alternativnoj zoni Grad Metelkova, ponekad sama ili u dj kolektivu koji se zove Lezklektika (elektro i techno rock, alter-pop, elektronika). Glazba je moja ljubav i to ostaje tako usprkos mojem novim političkim životom. Za mene je muzika spoj sa novim generacijama, novim trendovima i novim kulturnim politikama. A druga velika ljubav je literatura. Upravo pišem svoju petu knjigu. I toga se ne bih nikad odrekla. To je moj unutrašnji život, ono što najviše volim.

Tekst prenosimo sa Vox Feminae
Intervju uradila: Antonela Marušić

Labris vam želi srećan Dan lezbejki

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki / Datum: октобар 8, 2014

Međunarodni dan lezbejki slavi se širom sveta 8. oktobra. Na taj dan obeležava se izlazak lezbejki i slavi lezbejska kultura


Postoji nekoliko različitih objašnjenja zašto se obeležava 8. oktobar. Neke lezbejke slave 8. oktobar zato što dolazi tačno šest meseci nakon 8. marta, Međunarodnog dana žena. Prvi put je obeležen 1980. godine i podržan od strane Queer pokreta Novog Zelenda. Tada je 40 lezbejki marširalo kroz park Velington, neke od njih pod ljubičastim zastavama. Postoje i tvrdnje da se 8. oktobar slavi od 1993. godine kada je dan lezbejki prvi put obeležen u Savetu za ljudska prava u Novom Zelandu.

international day of lesbian

Iako su mišljenja oko porekla datuma sporna njegov značaj ukazuje na uvažavanje širom lezbejske zajendice. Lezbejke inicijative širom sveta biraju ovaj datum kao važan za njih, slave ga, njime započinju lezbejske zdravstvene strategije i druge događaje od istorijske važnosti za lezbejski pokret.

Voleti ženu

Ljubav među ženama je čudo i zadovoljstvo. Biti identifikovan ženom znači učiniti ženu svojim prioritetom. Lezbejstvo je način života, a ne samo pitanje sa kim želimo da spavamo.

Oslobađanju svih žena od opresije u mnogim zajednicama, najviše su doprinele lezbejke-aktivistkinje. Emotivna i ekonomska nezavisnost od muškaraca nam daje mogućnost da sve ovo činimo i da budemo objektivnije, aserativnije i moćnije. To je sloboda kojom treba da formiramo svet.

Kada pozitivno govorimo o lezbejstvu, heteroseksualnim prijateljicama se čini da kritikujemo njihov izbor – muškarca; što nije istina. Često se dešava da su ljubomorne na naše uspešne veze, koje one ne uspevaju da ostvare u heteroseksualnom odnosu. Esencijalni deo našeg lejzbejstva jeste briga za druge žene, što uključuje i žene čiji je izbor drugačiji od našeg.

Poglavlje o lezbejkama, u originalu „Naše telo i mi“, napisale su žene iz cele zemlje putem pisama, pričajući o svojim iskustvima, tražeći savete, vesti, kontakte i podršku. Mnogo se toga promenilo za lezbejke odkada se originalno poglavlje pojavilo. Nekoliko lezbejki je odlučilo da radi zajedno na nadogradnji ovog teksta. Rangirajući godišta od dvadesetčetiri do sedamdesetšest, došle smo do raznovrsnih pozadina i iskustava.

Želimo da putem informacija i podrške dopremo do žena koje tek počinju da ispoljavaju lezbejski identitet, kao i do lezbejki koje se osećaju izlovanim od drugih lezbejki. Takođe, želimo da heteroseksualnim ženama pružimo jasniju sliku o našim životima (Nijedna od sadašnjih spisateljica nije radila na tekstu iz 1973. godine: „U Americi nas zovu Dajk“. Presudnu podrušku i inspiraciju kod nekolicine od nas pobudili su naši prvobitni comin out-i. Napisale smo poglavlje koje se prilično razlikovalo od tona i fokusa originalnog, koristeći kraće priče, oslobađajući time prostor za veći broj tema).

Tokom poslednjih deset godina lezbejska zajednica je porasla. Lezbejke su brojne u etničkim grupama, ekonomskim klasama i političkim krugovima. Mi smo radnice u fabrici, učiteljice, prevoditeljke, doktorke, studentkinje, vlasnice, stjuardese, političarke, liderke, atletičarke… Neke od nas su invalidkinje, druge imaju ili planiraju da imaju decu, neke su sigurne da ne žele decu i u tome pronalaze oslobađajući izbor, jedne imaju veze koje traju čitav život, dok druge žive u celibatu. Ima i onih koje su udate za muškarce i ne mogu lako da napuste brak, a identifikuju se kao lezbejke. I pored toga što je većina istorijskih dokumenata učinila lezbejke nevidljivim, istraživanja otkrivaju lezbejsku kulturu koja datira još od drevnih vremena. Oduvek smo postojale i borile se za slobodu naše ljubavi, ponekad istupale javno, zbog toga proglašavane vešticama i spaljivane na lomači. Kulturno nasleđe koje su nam ostavile naše drevne sestre, namerno je pogrešno interpretirano, tumačeno, prevođeno u heteroseksualni kontekst, i često uništavano.

Mi koje pišemo ovo poglavlje uzbuđene smo zbog tog nasleđa. Iako srećne što živimo u vremenu kad lezbejke donekle mogu da žive i vole otvoreno, predrasude i opresija i dalje su svakodnevica. Nadamo se da će ovo poglavlje pomoći drugim lezbejkama – našim sestrama, da izgrade razumevanje, ponos i moć.

Coming out

Coming out je proces prihvatanja i afirmisanja našeg lezbejskog identiteta, i odlučivanja koliko želimo da budemo otvorene u vezi sa tim. To uključuje više stupnjeva: priznanje samoj sebi da si lezbejka, upoznavanje sa drugim lezbejkama, razgovore sa prijateljima i porodicom, učestvovanje na demonstracijama za prava lezbejki i gejeva, otvorenost u školi i na poslu. Mnoge od nas nikada neće biti slobodne da sve ovo učine. Mnogo energije trošimo donoseći odluke da li, kada, kako, i pred kim želimo da budemo otvorene. Jednog dana, kada naše društvo bude slobodno prihvatalo lezbejstvo, moći ćemo tu energiju da koristimo za mnogo potrebnije stvari.

Coming out pred samom sobom

Odrastajući u kulturi koja pretpostavlja da su svi heteroseksualni, biti svesna svog identiteta i prihvatiti ga obično je dug i postepen proces. Svaka od nas ima posebnu priču o izgradnji lezbejske svesti. Coming out pred samom sobom može se dogoditi u bilo kom životnom dobu.

Već sa četrnaest godina znala sam da se razlikujem od drugih. Sve moje drugarice pričale su o mladićima, a mene to nije zanimalo. Izašla sam sa par momaka ali sam izbegavala sve društveno uslovljene događaje. Volela sam da šetam sa nekom snažnom ženom. Uvek sam bila u nevolji. Svađala sam se sa roditeljima, uzimala droge, pila… Danas sagledavam da je to proisteklo iz mog saznanja da sam drugačija, i moje nemoći da bilo šta učinim u vezi toga.

Nisam mislila da ću postati lezbejka, sve do svoje dvadesetpete godine, kad sam se jednostavno zaljubila u ženu, i morala sa time da se nosim. Dok sam bila sa njom sve je bilo jednostavno, ali kada smo nakon tri godine raskinule, morala sam sebe konačno da pitam da li sam zaista lezbejka.

Mislim da sam oduvek bila gej, ali mi je trebalo sedamdeset godina da to priznam.

Nakon razvoda izlazila sam sa muškarcima i čak spavala sa nekoliko, ali nešto je nedostajalo. Tokom pet godina u celibatu, uglavnom sam bila zadovoljna slobodom i usamljenošću. Ponekad sam žalila što nikom ne dopuštam da mi priđe. Bila sam fascinirana lezbejkama, ali me je uplašila pomisao da možda i ja želim da volim ženu. Roditelji bi eksplodirali, bivši muž bi pokušao da mi oduzme starateljstvo nad decom, prijateljice bi mogle pomisliti kako želim da ih zavedem… Plašila sam se, takođe, da bi moj izbor značio da sam protiv muškaraca. Polako sam izašla na kraj sa tim, i jednog dana konačno rekla sebi: „Od sada sam lezbejka“. Tada je jedan važan deo mog identiteta došao na svoje mesto. Drago mi je što sam izabrala da budem lezbejka.

Kada sam krenula na koledž, samo su dve crnkinje-studentkinje, čije su porodice pripadale srednjoj klasi, boravile u studentskom domu. Tada sam, otprilike, postala svesna da me privlače žene i pokušavala to da ugušim. Strah me je nagnao da svoju osećajna prema devojkama zamenim grubim i agresivnim ponašanjem kako bih se prikrila, ali ljudi su počeli da me optužuju da sam dajk. Bila sam prestravljena mišlju da se moje fantazije, na neki način, vide. Počela sam da se zabavljam sa muškarcima kako bih pokazala da nisam „takva“. Sada mi je jasno da je cilj izrečenih optužbi bio da me „dovede u red“i natera da se ponašam kao „dama“. Znala sam da svako može da me maltretira zato što sam crnkinja, a mislila sam da je najveći zločin biti crnkinja-lezbejka. To je najviše uticalo da se udaljim od žena koje su bile zainteresovane za mene.

Kada sam završila fakultet pojavio se ženski pokret. Pokret mi je pružio podršku. Osnažili su me primeri žena koje imaju hrabrosti da promene svoj život. Shvatila sam da je uzaludno zavaravati se da si strejt. Konačno sam napravila coming out pred crnkinjom koju sam upoznala na poslu. Rezonovala sam da ukoliko me rasističko društvo diskriminiše na osnovu boje kože, to što sam gej ne čini nikakvu razliku. Od tada, moj život je postao ispunjeniji i srećniji.

U početku, mnoge od nas pokušavaju da se odreknu svog lezbejstva. Lezbejstvo je kontradiktorno u odnosu na: očekivanja porodice, rezervisana mesta u društvu, naša lična očekivanja. Sve što smo ikada čule o lezbejkama bilo je negativno. Najčešće se dešava da ne poznajemo ni jednu javno deklarisanu lezbejku.

Nisam znala da postoje lezbejke u malom gradu kraj Beograda u kome sam živela. Imala sam šesnaest godina, kada sam se zaljubila u devojku i ostvarila vezu sa njom. Ona je bila prva za koju sam znala da je gej. Bilo mi je teško da kažem sebi „ja sam lezbejka“, kada nisam poznavala ni jednu, niti sam znala šta sve podrazumeva taj termin.