Месечне архиве: септембар 2013

Kad si srećan pljesni tada…

Kategorija: Prajd / Datum: септембар 28, 2013

Siniša Tucić, pesnik iz Novog Sada, posle sinoćne odluke o zabrani Parade, napisao je pesmu kojom želi da podrži svoje LGBT prijatelje, koleginice, komšije… Takođe, Siniša je podsetio na nedavnu izjavu Sandre Rašković Ivić o brodu, (u kojoj je savetovala organizatore/ke Parade da iznajme brod i na njemu održe paradu), smatrajući da je ta izjava zastrašujuća, kako je rekao, podsetila ga je na Istoriju ludila u doba klasicizma i Mišela Fukoa koji piše o brodu ludaka


tumblr_m1t4ulGX3J1qggdq1Kad si srećan pljesni tada…

Dve sestre i brat sede pored reke
u svojim ranim tridesetim godinama
na svet je pao mrak
i dan nije ni na vidiku.

U džamiju nikada nisu išli,
ali su pod pritiskom u školi
morali da posećuju
pravoslavnu veronauku
kada su 1993.
prinudno odvedeni
na neprijateljsku teritoriju.

Oca je ubio lokalni hadžija
kad je stražario u kvatru.
Majka im je ranjena
u gradu pod opsadom
podlegla je ranama
pogođena iz snajpera.
Sahranjeni su na stadionu.

Tri dana nakon toga
sa ostalom decom iz kvarta
morali su da pevaju
– Kad si srećan pljesni tada…
kao žrtve rata u gradu pod opsadom.
Kada je u poseti bio
generalni sekretar UN-a.
CNN je to snimao.

Neko vreme su živeli u kvartu
u gradu pod opsadom
i igrali se na ulici
u rasturenim automobilima
u pauzama
kad nije bilo paljbe.

Neprijateljska vojska je jednog dana
ušla u kvart
i odvela ih
u nepoznatom pravcu.
Smešteni su u autobus
i odveženi negde daleko.

Živeli su po raznim gradovima
u hraniteljskim porodicama.

Sestre su imala prve ljubavi
srećno su udate
i imaju decu.

Posle paljbi, šamara
i brojnih zaljubljivanja
brat nije pronašao momka.

Ipak,
seća se svoje majke
i oca
seća se metaka
i rasturenih automobila.

Ne može da zaboravi scene iz života
npr.
kada su mu u dvorištu gimnazije
skinuli patike
i kada je dobio
ciglu u glavu
uz neizbežno
– Pederčino jedna!

Starateljima u hraniteljskoj porodici
nije mogao da objasni šta se dogodilo.
Kada se krvav vratio kući iz škole
pop je svetio ikonu
Đurđevdan – porodična slava.

Dan mu je počeo potpuno normalno
upalio je televizor
Ministar policije je obrazlagao odluku
o zabrani Prajda 2013.

Popodne je izašao u prirodu.
Sedi sa sestrama na obali reke
i gleda u vodu.
Klinci se igraju u pesku.
Mlađi nećak ga pita:
– Ujo, hoćemo igrati igricu, kada se vratimo kući!

Želeo bi da uđe i da se okupa.
Niko ga ne primorava da peva
– Kad si srećan pljesni tada…

Živi u demokratskoj državi.

Više od 200 ljudi sinoć šetalo za izlazak iz četiri zida!

Kategorija: Prajd, Vesti / Datum: септембар 28, 2013

Učesnici kojih je bilo oko 200 krenuli su od zgrade Vlade do Skupštine Srbije, gde su i završili svoju šetnju.

Iako je iznenadna Prajd šetnja bila zakazana za 23 sata, počela je nešto ranije, a završena je oko 23.30, bez incidenata.

Učesnici, na čelu povorke, nosili su veliki transparent „Ovo je Prajd“.

Kako je javio reporter Monda, okupljeni su u jednom trenutku ispred Skupštine Srbije razvili veliku zastavu duginih boja i legli na nju.

Saobraćaj je neko vreme bio u prekidu, u smeru ka Domu omladine, a sada je ponovo normalizovan.

Jake policijske snage obezbeđivale su učesnike Prajda, a MUP je potvrdio  da nije bilo incidenata niti privođenja.

Okupljeni su nosili zastave duginih boja, a na svakoj raskrsnici od Vlade Srbije do Skupštine Srbije zastajali su i uzvikivali „Na Prajd se ne zove, na Prajd se dolazi“.

Ljudi na biciklima su isto nosili zastave duginih boja, a među okupljenima je bilo i stranaca, Grka i Nemaca.

Uzvikivali su i „Ovo je Srbija“, „Pobeda, Pobeda“, „Živela ljubav“.

Građani su okupljenima trubili iz automobila.

Izvor: Mondo

Prajd Marš – uputstva

Kategorija: featured, Vesti / Datum: септембар 27, 2013

Uputstva za Prajd marš
Subota, 28. septembar 2013, 10-12 h
Park Manjež, Beograd


Parada ponosa 2013 biće održana 28. septembra u 10 časova u beogradskom parku Manjež, odakle će se nakon zvaničnog programa krenuti u šetnju Nemanjinom, ulicom Kneza Miloša i Masarikovom, a ceo događaj biće završen ponovnim dolaskom u Manjež. Ulaz u park biće moguć isključivo između 9 i 10 časova preko dva punkta na kojima će se vršiti provera: Trg Slavija (u pravcuka Nemanjinoj ulici) i kod Londona (ugao Kneza Miloša i Kralja Milana).

prajd

Akreditovani mediji će na skup ulaziti na punktu kod Londona, prema uputstvima koja će unapred dobiti od organizatora. S obzirom da će skup biti zatvoren, nije moguće priključiti se šetnji nakon 10 časova. Na samom ulazu naskup policija će vršiti proveru, stoga svako ko dolazi na šetnju mora imati ličnu kartu ili neki drugi identifikacioni dokument.U Beogradu će toga dana biti znatno pojačano prisustvo policije po čitavomgradu, posebno oko mesta održavanja Parade, a neke od ulica u blizini Manježa biće zatvorene.

Preporuka je da se na skup dođe javnim prevozom ili pešice. Dolazak do parka automobilom nije moguć. Ne preporučuje se dolazak malim ulicama i prečicama, kao ni u velikim grupama. Najbolje je da se sa sobom ponese što manje stvari i da garderoba ne bude upadljivih boja, bez obeležja LGBT pokreta (bedževa, zastava, transparenata) jer će na ulazu u Park policija oduzimati iste. Organizacioni odbor će obezbediti promotivni materijal koji ćese deliti na skupu.

Ukoliko neko želi da tokom šetnje ima svoje promotivne materijale i transparente, potrebno je da ih donese u četvrtak i petak (26. i 27.septembra) od 12 do 17 časova u EU Info centar (Makedonska 22) ili u petak 27. septembra u Medija centar (Terazije 3) od 10 do 16 časova za vreme Prajd foruma. Samo materijali dostavljeni unapred mogu da se upotrebljavaju tokom šetnje.Na samom skupu biće podeljena bezbedonosna uputstva za odlazak iz parka. Ukoliko neko dolazi iz drugog grada ili iz inostranstva i u strahu je zbog nepoznavanja grada i jezika može se javiti na mejl: sekretarijat@parada.rs,kako bi njegov ili njen dolazak bio organizovan na vreme i bez bilo kakvog bezbedonosnog rizika. Važno nam je da uputstva o bezbednosti budu dostupna svima, a još je važnijeda se svi pridržavamo ovih preporuka.

Vidimo se u subotu!

NIN-ova polemika o stereotipima – Đavolji advokat

Kategorija: featured, Saopštenja / Datum: септембар 24, 2013

Moderator: Nebojša Spaić
Učesnice/i: Jelisaveta Blagojević, Sanda Rašković Ivić, Željko Cvijanović

Foto: GayEcho

Foto: GayEcho

Juče je održana prva u nizu diskusija pod nazivom „Gej prava su naša prava“, koja se organizuje u okviru NIN-ove polemike o stereotipima – Đavolji advokat. Učesnici diskusije su bili prof. dr Jelisaveta Blagojević (Fakultet za medije i komunikacije) koja je zastupala LGBT prava i Paradu ponosa, kao i dr Sanda Rašković Ivić (DSS) i Željko Cvijanović (Novi standard), koji su bili protiv. Cilj diskusije je bio da se otvori dijalog o LGBT pravima koji bi suprotstavio različita gledišta, i otvorio nove načine komuniciranja o ovoj temi. Na samom početku Nebojša Spaić (NIN), koji je bio i moderator diskusije, naglasio je da je bilo veoma teško pronaći kako sagovornike koji su spremni da javno podržavaju LGBT prava, tako i sagovornike koji bi javno bili protiv.

Sanda Rašković Ivić je naglasila da je tribina doprinos kulturi dijaloga i objasnila da nije protiv LGBT prava, već da se, naprotiv, odlučno zalaže protiv diskriminacije i agresije, i da smatra da je istorijski i civilizacijski doprinos pojedinih LGBT osoba veliki i da to ne može da se zanemari. Međutim, ona je istakla da jeste protiv organizovanja Parade ponosa, zbog agresivnog ambijenta koji Parada ponosa kreira, kao i zbog toga što je Parada ponosa politički projekat pod plaštom ljudskih prava.

Organizacijom Parade ponosa svi postaju žrtve nasilja i agresije, i LGBT osobe i osobe koje se tome protive, i treba voditi računa da su sa obe strane naša deca, rekla je Rašković Ivić. Takođe, ona je rekla da ni gej elite, kako ih je nazvala, ne podržavaju Paradu ponosa, i komentarišući transparent sa Parade ponosa 2010. godine „Smrt državi“, upitala se da li postoje LGBT osobe sa nacionalnim osećanjem koje bi na Paradi ponosa nosile majice „Kosovo je Srbija“ i da li bi im učestvovanje na Paradi bilo dozvoljeno. „Da sam ja na mestu organizatora Gej parade ja bih svoje pozvala na jedan splav, zaplovila bih Dunavom, i balonima bih mahala i navijačima i ambasadorima koji bi ostali na obali“, sugerisala je Rašković Ivić organizatorima Parade ponosa.

Jelisaveta Blagojević je istakla da braneći LGBT prava branimo i zajednicu u kojoj živimo i sve građanske slobode, kao i da je Parada ponosa politički događaj koji označava borbu za slobodu. Komentarišući pojedine izjave sagovornika, ona je rekla da se slaže sa tim da pritisci međunarodne zajednice postoje, ali da je poštovanje različitosti pre svega naša stvar, i da je pogrešno što se priče o gej i lezbejskim pravima često povezuju sa nekim drugim temama kao što je položaj Srbije u međunarodnoj zajednici. Iako o konceptu ljudskih prva ne bi trebalo nekritički govoriti jer se njime često manipuliše, LGBT prava se pre svega tiču konkretnih života i konkretnih svakodnevnih problema sa kojima se LGBT osobe suočavaju, istakla je Blagojević. Ona je takođe izrazila i kritiku što se u nazivu diskusije, kao i tokom diskusije koristi samo termin gej, pri čemu se lezbejke nepravedno izostavljaju.

Željko Cvijanović je, slično Sandi Rašković Ivić, rekao da nije protiv LGBT osoba i njihovih prava, već da je pre svega protiv Parade ponosa. On naglasio da oko Parade ponosa ima nekoliko nedoumica, od kojih je jedna dilema „da li je Gej parada promocija univerzalnosti ljudskih prava, ili je reč o promociji ideologije ljudskih prava, koja nije univerzalna već selektivna?“, objašnjavajući da je Parada ponosa postala temeljni instrument međunarodnog pritiska Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. „Gej parada je blasfemična, za razliku od gej prava. Vi ste instrument pritisaka na vašu zemlju. Pretvarate se u 5. kolonu. Blasfemično je biti 5. kolona, a ne biti gej,“ poručio je Cvijanović organizatorima Parade ponosa, i rekao da je jedini rezultat Parade ponosa „dvadeset debelih i plaćenih homoseksualaca kojih se drugi homoseksualci stide.“ On se takođe upitao da li bi bilo moguće da se na Paradi ponosa nađe i transparent „Sloboda i bezbednost za kosovske Srbe“, i rekao da bi on došao na Paradu ukoliko bi takav transparent postojao.

Tokom čitave debate, izjave učesnika pratili su i mnogobrojni komentari publike, koji su većinski bili na strani argumenata koji podržavaju Paradu ponosa i LGBT prava.

Za Labris
Dragana Todorović

Biseksualnost: jedna osoba (ne) može da ima sve

Kategorija: featured, Feminizam / Datum: септембар 23, 2013

Biološke teorije zasnivanju se na pretpostavci da postoje dve osnovne seksualne orijentacije: heteroseksualna i homoseksualna. Da li je biseksualnost treća vrsta između ili izvan homoseksualnosti i heteroseksualnosti, potpuna suprotnost aseksualnosti? Da li je biseksualnost moda koja se pojavljuje a zatim nestaje? Konačno, da li se biseksualnost odnosi na subjekat ili na objekat? Ili je to nešto što dovodi u pitanje identitet na prvom mestu, ali i sam koncept seksualne orijentacije?


Biseksualnost je pojava koju je teško posmatrati i istraživati obzirom na svu promenljivost i ambivalentnost, čak i dezorijentisanost koju ona nosi. Biseksualni ljudi su nevidljivi, utopljeni u jednu ili drugu kategoriju, društvo, zajednicu. Oni retko govore o svojim iskustvima, kao što su i retko ispitivani s namerom da se istraži njihova želja, privlačnost i ponašanje.

Novije istraživačke perspektive pokazale su da ne postoji nužna unutrašnja veza između seksualnih ponašanja i identiteta. Sa druge strane, mnogi istraživači su pokazali da postoje složene (a ponekad i protivrečne) veze između ponašanja, identiteta i nastajanja seksualnih zajednica. Ovaj rad predstavlja biseksualno ponašanje i biseksualni identitet, tumačeći ove dve kategorije prema njihovim najjednostavnijim definicijama.

Rod, naravno…

Ideja o rodu i rodnim ulogama mogla bi biti značajna za razmatranje seksualnosti. Dok razvijamo seksualne identitete okvir u kome se krećemo nije ili ne mora biti seksualnost sama po sebi. Umesto da direktno učimo da erotizujemo jedan ili drugi rod, mi zapravo učimo da se ponašamo kao žene ili kao muškarci, a to ponašanje podrazumeva i sklonost ka suprotnom polu. Rod, a ne seksualnost je okvir kroz koji učimo da procesiramo informacije. Taj okvir ili kognitivna mapa, ili rodna shema, postaje osnova za smisao koji dajemo svojoj seksualnosti. Ako je seksualna orijentacija povezana sa rodnom shemom, onda dvostruka privlačnost prerasta tradicionalnu rodnu shemu i postaje otvorena rodna shema. To uključuje prekid između roda i seksualne orijentacije, pa želja (prema istom ili suprotnom polu/rodu) ne zavisi od toga da li osoba žena ili muškarac. Dakle, rod postaje teoretski nebitan za izbor partnera. Ne zna se zašto neki ljudi usvajaju otvorenu rodnu shemu, a neki ne. Razvijanje ovakve sheme uključuje otkrivanje privlačnosti prema istom polu, jer društvo ulaže znatne napore da se u tradicionalnu rodnu ulogu uključi i prevencija erotizacije istog pola/roda. Iako je ova shema neophodna u razvoju biseksualnog identiteta ona nije dovoljna da bi se taj identitet razvio.

Foto: Telegraph.co.uk via creative commons

Foto: Marlen Ditrih
Izvor: Telegraph.co.uk via creative commons

Središnja pretpostavka tradicionalne rodne sheme je da se rodni identitet i seksualna orijentacija na neki način uklapaju. U skladu sa tim, doktori obično zahtevaju kao dokaz transseksualnog statusa interes za ispravan pol, drugim rečima od osobe se očekuje da posle operacije bude heteroseksualna. Kod mnogih osoba koje se identifikuju kao heteroseksualne, homoseksualne ili biseksualne samodefinicija je bazirana na stabilnom osećanju rodnog identiteta. Ali kod onih koji definišu sebe kao transseksualne rodni identitet je specifičan, oni pre svega moraju sortirati svoj rodni identitet da bi mogli preuzeti neku seksualnu orijentaciju.

Biseksualna orijentacija

Neki teoretičari koriste termin seksualna preferencija kako bi naglasili da ljudi uzimaju aktivno učešće u konstruisanju svoje seksualnosti i prave razliku u odnosu na termin seksualna orijentacija koji sugeriše da je seksualna preferencija uspostavljena pri rođenju i da je fiksirana. Oni naravno, ne tvrde da ljudi imaju potpunu slobodu izbora, niti da slučajno odlučuju da krenu određenim putem. Seksualna privlačnost je kompleksan pojam koji biologija ne može da pokrije, a mogla bi se donekle razumeti, mada nikad potpuno, kada bi se fokusirali na to šta ljudi misle o sebi i šta rade – kako prepoznaju svoje želje i kako ih ispunjavaju. Takođe je zanimljivo kako društvo oblikuje izbor koji ljudi prave kada je u pitanju seks, kao i kako kažnjava pojedince čiji je izbor suprotan od onoga što ono diktira.

Neki teoretičari su naglašavali vezu između seksualne uloge i seksualne orijentacije, dok su se drugi fokusirali na erotsku prirodu seksualne orijentacije. Prema poslednjim, seksualna orijentacija nastaje samo iz stečenog erotskog odgovora (responzivnosti) na stimulans povezan sa jednim ili drugim polom. Modeli erotskog odgovora prestavljeni su erotskom fantazijom ili “skriptama” koje nastaju iz različitih procesa učenja i iskustva (Gagnon & Simon, 1973).

Biseksualni identitet

Formiranje identiteta prema interakcionistima podrazumeva dijalektiku između identifikacije od strane drugih i samoidentifikacije, dakle između objektivno dodeljenih i subjektivno usvojenih identiteta. Seksualni identiet između ostalog podrazumeva seksualnu preferenciju ili orijentaciju pojedinca (izbor objekta), svesnu identifikaciju sa društvenim seksualnim tipologijama i identitet erotske uloge pojedinca.

Ipak, treba imati u vidu da su identiteti fiktivna jedinstva pripisana nečemu što je uvek nepostajano i nekoherentno; konačno predmeti proučavanja (verovanja, svesti ili politike) nisu objektivni realiteti već epistemološke kategorije.

Biseksualnost je toliko fluidna da je u potpunoj suprotnosti sa identitetom koji sam po sebi označava neku stalnost. Ipak postoje ljudi koji se identifikuju kao biseksualci. Međutim, biseksualni identitet se vrlo često zanemaruje i ignoriše u binarnoj podeli na homo i hetero, iako upravo ove dve kategorije insistiraju na politici kreiranja identiteta.

Koncept seksualnog identiteta je značajan kada se uzme u obzir sva nedorečenost pojma seksualne orijentacije i način na koji se ona određuje, šta sve ona obuhvata i koje je njeno poreklo. Seksualni identitet je koncept osobe o sebi samoj kao o heteroseksualnoj, homoseksualnoj, biseksualnoj ili aseksualnoj. Seksualni identitet ponekad može biti u kontradikciji sa nečijim stvarnim životom. On nije jednom utvrđen i stalan, u zavisnosti od mnogih faktora on često varira u životu pojedinca, neke osobe nemaju stav o svom seksualnom identitetu, neke prosto ne poznaju taj pojam. Koncept seksualnog identiteta nastao je kao oblik političke borbe protiv ugnjetavanja i maltretiranja, i često u društvima poput našeg a i u mnogim drugim, baš zbog te političnosti i vidljivosti odbija ljude da se deklarišu.

Foto: Dejvid Bouvi Izvor: wikimedia via creative commons

Foto: Dejvid Bouvi
Izvor: wikimedia via creative commons

Proučavanjem društava udaljenijih od zapadne kulture postalo je jasno da se ne može krenuti od pretpostavke o direktnoj uzročnoj vezi između seksualne želje, seksualnog ponašanja i seksualnog identiteta, i da načini građenja seksualnih identiteta u različitim sredinama u velikoj meri zavise od seksualnih kategorija i klasifikacija koje su dostupne u tim seksualnim kulturama.
Ford i Bič, u kroskulturnoj studiji Patterns of Sexual Behavior otkrivaju da 64% društava koja su proučavali smatra biseksualno ponašanje normalnim i prirodnim, da je ono staro verovatno koliko i ljudska rasa, a da mnoga društva očekuju, odobravaju i čak propisuju biseksualna iskustva, naročito za muškarce. Ova društva, međutim, nemaju predstavu o pojmu biseksualnog identiteta.

Biseksualnost i stigma

Stigma je diskreditujući atribut koji obeležava onoga ko je nosi kao manje željenu vrstu. Biti “out” kao biseksualac jedinstven je društveni status, koji se može okarakterisati kao “dupla margina”. Biseksualci obično mogu biti stigmatizovani iz dva pravca: od strane heteroseksualnih osoba zbog njihovih homoseksualnih inklinacija, kao i od strane homoseksaulnih osoba zbog njihovih heteroseksualnih inklinacija. Pojavljvanje “bifobije”, reči skovane po uzoru na “homofobiju” sugeriše da je suprotstavljanje biseksualnosti model socijalne predrasude.

Heteroseksualni ljudi posmatraju biseksualce kao muškarce koji varaju svoje žene sa slučajno odabranim muškarcima, šireći HIV u “nevinoj” heteroseksualnoj populaciji. Neki gejevi i lezbejke posmatraju biseksualce kao neodlučne, one koji sede na dve stolice, koji im lome srece kada se vrate svom heteroseksualnom paru. Neki pak smatraju da biseksualnost jednostavno ne postoji, a neki imaju sasvim suprotno mišljenje. Sa druge strane, Frojd je pretpostavio “biseksualnu predispoziciju inherentnu” svim ljudima. Njegov učenik Stekel smatrao je da svako ko je ekskluzivno hetresoekualan ili homoseksualan predstavlja pola od svog prirodnog seksualnog potencijala, a da je posledica toga da su i heteroseksualci i homoseksualci neurotični.

Autorka Mardžori Garber smatra da netrpeljivost prema biseksualnosti u jednom delu postoji i zbog puritanskog mišljenja da “jedna osoba ne može da ima sve”.

Margaret Mid u svojo Redbook 1975. piše da je došlo vreme da se biseksualnost razume kao normalno seksualno ponašanje. Promena tradicionalnih stavova o homoseksualnosti je važna, naglašava ona, ali do oslobađanja od ustaljenih kulturnih verovanja o seksualnom izboru neće stvarno doći sve dotle dok se ne prizna normalan ljudski kapacitet da voli oba pola.

Jedan od velikih problema koji nosi ovakav seksualni život je ljubomora sa kojom se biseksualne osobe nose. Biseksualne veze često sadrže set bazičnih pravila stvorenih da bi se sprečila ljubomora, ali to često ne pomaže pa biseksualne veze imaju ograničen rok trajanja. Drugi problem ovakvog seksualnog života je izloženost riziku od seksualno prenosivih bolesti i HIV-a. Nezaštićen seks uz čestu promenu partnera je najveći faktor rizika.

Međutim, mišljenje da biseksualci stalno imaju seks može biti i stereotip, jer biseksualnost ne garantuje uspešan i konstantan seksualan i emotivan život. Opšte rašireno verovanje da su biseksualci neverni, promiskuitetni i nepouzdani ukazuje na potencijalne probleme sa kojima se oni susreću.

Biseksualci često imaju problema sa tom etiketom, jer se seksualna orijentacija teško može odvojiti od veze kroz koju se seksualni identitet i ostvaruje. Zbog toga kada su u vezi sa jednim polom teško preuzimaju biseksualni identitet. Prema istraživanjima biseksualne osobe smatraju da priroda biseksualnosti ima negativan efekat na stabilnost veze i njeno trajanje.

Biseksualna kulturna matrica, životni stil i postmoderna

Jedna od najefikasnijih strategija lezbejskog i gej pokreta bilo je imenovanje homoseksaulaca iz prošlosti. Objavljeno je mnogo knjiga koje su imale za cilj da rekonstruišu izgubljenu ili zapostavljenu prošlost. U takvim knjigama biseksualnost je smeštana u zagrade, podrazumevana pod “gej” i “lezbejski” zato što je morala postojati opozicija između heteroseksualnog i neheteroseksualnog. Međutim, kakvog smisla ima nazivati nekoga ko je živeo pre dvadeset vekova “biseksualnim”? Ta “transistorijska biseksualna kultura” je istorijski sumnjiva i nije ni politički ni filosofski održiva. “Biseksualni identiteti koje smo razvili su produkti našeg vremena i našeg okruženja i ne mogu se odnositi na Aleksandra Velikog ili Eleonoru Ruzvelt.”

Na biseksualnost se pre trideset godina u odnosu na danas različito gledalo, mada su se periodi fascinacije povremeno javljali. U sedamdesetim godinama XX veka, periodu seksualne revolucije čiji su ciljevi bili zadovoljstvo, sloboda i slamanje granica, biseksualnost je obećavala iskustvo rušenja granica i hod po ivici. Biseksualnosti i androginija bili su simboli tog vremena. Slavne godine biseksualnog šika sedamdesetih bile su godine Dejvida Bouvija, Dženis Džoplin, Mika Džegera. Ali one nisu bile prve godine “biseksualnog šika” kao društvenog i kulturnog fenomena u dvadesetom veku. Biseksualno eksperimentisanje u dvadesetim godinama prošlog veka bilo je povezano sa popularizacijom Frojda. Romani Ernesta Hemigveja, Djune Barns I Šervuda Adersona, zatim čuvene biseksualne harlemske bluz pevačice, kao i iznenadni uspeh Marlen Ditrih u Americi – biseksualnost su slavili kao znak slobode.

Foto: Dženis Džoplin Izvor: psc via creative commons

Foto: Dženis Džoplin
Izvor: psc via creative commons

Nekoliko godina posle Stounvola, kad su gej i lezbejski pokreti, kao i feminizam, postajali vidljivi i sticali sngu, biseksualnost je izgledala kao taktika prelaska, životni stil u kom je svako mogao da učestvuje. Komune, svinging, trojke, grupni seks bili su medijski kliše tog vremena. Biti mlad i biti “bi” sedamdesetih godina značilo je pratiti modele koje su mediji uz pomoć muzičke industrije kreirali. U to vreme, međutim, bilo je opasno biti “gej” i biti “out”. Biseksualci su tada optuživani da imaju “heteroseksualne privilegije”, a seksualna revolucija je odavno prošla. Umesto ukidanja granica, današnji političari kulture ponudili su strukturu politike identiteta. Granice su se vratile: etničke, rasne, religiozne, seksualne.

Sasvim je jasno da su biseksualni identitet i politika formirani u Britaniji i Severnoj Americi. Danas se biseksualnost u teoretskom kontekstu povezuje sa postmodernom, a novi interes za biseksualnost objašnjava se u queer teoriji kao deo šireg akademskog interesovanja za postmoderne identitete i ideje.

Ideja biseksualnosti ima istoriju isto toliko dugačku i složenu kao homoseksualnost i heteroseksualnost. Značenje termina biseksualnost mnogo se promenilo od XIX veka. Danas se postojanje samosvesnog biseksualnog identiteta i prepoznatljive forme biseksualne zajednice, organizacija i politike direktno dovodi u vezu sa ranom postmodernom sedamdesetih godina XX veka.

Tea Nikolić
Izvod iz teksta objavljenog u knjizi “Kako se orijentišemo?”, 2004. Deve

Coming out na poslu

Kategorija: featured, Zdravlje / Datum: септембар 21, 2013

U Srbiji uglavnom biramo da svoj privatni život držimo podalje od posla, kolega – svega što bi moglo da na bilo koji način ugrozi mukom nađeno zaposlenje. Ako si gej u Srbiji onda je normalno da se skrivaš, lažeš prijatelje / kolege i držiš sve na distanci kako tvoja „mračna tajna“ ne bi izašla na videlo


U zemlji u kojoj većina pripadnika/ca LGBT** populacije nije spremna da o svom identitetu progovori unutar porodice ili krugu bliskih prijatelja, coming out na poslu zaista deluje zastrašujuće. Pitanja koja se pri tom otvaraju su „kako će to prihvatiti moje kolege / šef?“, „da li ću biti bezbedan/na na poslu?“, „da li ću dobiti otkaz?“ i slično. Srbija je daleke 2001. donela Zakon o radu koji eksplicitno zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije i prilikom zapošljavanja, a i tokom rada.

Foto: everydayfeminism via creative commons

Foto: everydayfeminism via creative commons

Dakle, da živimo u državi koja primenjuje zakone koje je donela, odgovor na sva ova pitanja bi trebalo da bude „NE“. Ali na žalost to nije tako – u ovom trenutku postoji samo jedna pravosnažna presuda zbog „seksualne diskriminacije na radnom mestu“.

Gejevi i lezbejke u Srbiji su tokom godina postali pravi kameleoni, naučili su jako dobro da se skrivaju, da izbegavaju odgovore na nezgodna pitanja, odlaske na problematične skupove, i da (kako su to neki pre par godina potencirali) svoje živote žive u „svoja četiri zida“. Pre nego što pomislite „tako i treba, šta ima da mi paradiraju“, da razjasnimo zašto je taj coming out toliko bitan. Coming out nema apsolutno nikakve veze sa seksom, paradiranjem, egzibicionizmom ili nametanjem svoje seksualne orijentacije – kako to žuta štampa ima običaj da interpretira. Gejevi i lezbejke jednostavno žele da žive slobodno, da se osećaju prihvaćeno i da mogu otvoreno da govore o svom životu – planovima za vikend, o letovanju, odlasku u bioskop, a da ne moraju da lažu da su bili sa „prijateljem“, „kumom“ ili „kolegom iz teretane“.

Kao i u svemu drugom, svet je i po pitanju zaštite prava LGBT zaposlenih otišao daleko ispred nas. U ovom trenutku oko 90% Fortune 500 kompanija ima pravilnike koji zabranjuju diskriminaciju zaposlenih na osnovu seksualne orijentacije. Šta to zapravo znači? Šta vredi jedan pravilnik u odnosu na Zakon koji Srbija ima? Pravilnik o zabrani diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije na poslu znači da ove kompanije prepoznaju probleme sa kojima se LGBT zajednica suočava, da cene pre svega sposobnosti i rad svojih zaposlenih bez obzira na njihove različitosti i da žele da obezbede slobodan, siguran i otvoren prostor za sve svoje zaposlene. Zaposleni često osnivaju i LGBT grupe unutar ovih kompanija, u kojima se bavi različitim društvenim aktivnostima, uključujući i organizovane posete lokalnim Prajdovima.

ComingOut2

Da li su u ovim kompanijama svi LGBT zaposleni „aut“? Naravno da nisu. To je stvar ličnog izbora i niko ne može da vas natera da govorite o vašem identitetu ako to ne želite. I upravo je u tome snaga ovog pristupa – da ako imaš potrebu, možeš da podeliš sa svojim kolegama sa kim si sinoć bio u bioskopu ili na letovanju tokom godišnjeg odmora, bez ikakvih strahova da ćeš dobiti otkaz ili biti prebijen u nekom mraku, a ako ne želiš da iznosiš takve detalje, i to je potpuno u redu.

U Srbiji uglavnom biramo da svoj privatni život držimo podalje od posla, kolega – svega što bi moglo da na bilo koji način ugrozi mukom nađeno zaposlenje, i dovede u pitanje održivost našeg života. Skrivanje i strah o kojem govorimo su doslovno progutali sve sfere našeg života, i rekao bih da smo se skoro i navikli na takvo bivstvovanje, to više i ne vidimo kao problem, nego kao normalno stanje. Ako si gej u Srbiji onda je normalno da se skrivaš, lažeš prijatelje / kolege i držiš sve na distanci kako tvoja „mračna tajna“ ne bi izašla na videlo. I to je suština problema gejeva i lezbejki u ovoj tužnoj zemlji, da se osećaju posramljeno otkad su spoznali svoju seksualnu orijentaciju – to je nešto o čemu se ne priča, to niko ne sme da sazna, to će osramotiti čitavu familiju i zbog toga ćemo dobiti otkaz. To je startna pozicija koju većina LGBT osoba dobija i iz koje deluje skoro nemoguće izgraditi jedan funkcionalan i izbalansiran lični, društveni i poslovni život.

Foto: templehome via creative commons

Foto: templehome via creative commons

Izlazak iz ovog začaranog kruga pre svega zahteva jako puno rada na sebi – razumevanje svoje seksualne orijentacije i njeno potpuno prihvatanje. Važno je da prvo mi budemo ok sa onim što jesmo, da od toga ne pravimo nikakav problem. U trenutku kada budemo stekli dovoljno samopouzdanja i hrabrosti, iz toga budemo komunicirali prema svetu, i problemi će biti mnogo manji.

Šta dobijamo coming out-om na poslu?

  • Za početak život sa mnogo manje stresa – od izbegavanja odgovora na nezgodna pitanja, pretvaranja naše priče u adekvatni rod ili menjanje relacija u kojima smo sa konkretnom osobom („“drug“ / „komšija“ i sl.).
  • Možemo otvoreno da razgovaramo o svom životu, iskustvima, planovima.
  • Iskrenošću izgraditi bliže prijateljske odnose sa kolegama.
  • Radom u slobodnom i otvorenom okruženju biti produktivniji na poslu.

A šta možemo da izgubimo?

  • U najgorem slučaju, posao.

Deluje kao prilično izazovan poduhvat, ali sloboda nema alternativu. Kada ceo život provedete u ovom represivnom sistemu i osetite dašak slobode, više nema nazad. Život je suviše kratak da bismo ga proživeli u skrivanju i laži, da se nikada ne ostvarimo u potpunosti. Dakle, navucite vaše Big Girl Panties i bacite se na posao!

Evo par ideja kako da se naš coming out na poslu završi što boljim ishodom:

  • Pre nego što uradite bilo šta, ne zaboravite da ste tu zbog posla – dakle, pokažite da je posao koji radite odgovarajućeg kvaliteta, da volite to što radite i da ste sposobni da ostvarite fukcionalne odnose sa drugim kolegama
  • Započnite neobaveznu priču na neku LGBT temu (u ovom periodu godine prajd može biti opcija) – ispitajte teren
  • Istražite da li u vašoj firmi već postoji neko koje gej / lezbejka – stupite u kontakt
  • Uvek postoje ljudi koji su ok sa onim što jeste – nađite saveznike
  • Saznajte koje kolege imaju najveći problem sa vašom seksualnom orijentacijom – upoznajte neprijatelje
  • Krenite sa nekim suptilnim koracima – slika vašeg partnera kao wallpaper, aktivistička nalepnica na stolu / tabli / frižideru, usputna šala – povećajte vidljivost
  • Dozvolite vašim kolegama prijateljstvo na fejsbuku – dopustite im da vas upoznaju
  • Pozovite partnera na zajedničko druženje, ili da vas sačeka nakon posla – outujte vaš odnos a ne seksualnu orijentaciju
  • i … budite hrabri!

Napisao Adorjan Kurucz
Preuzeto sa Homepage.rs

Gde su nestale bučice?

Kategorija: featured, Feminizam, LezKULTura / Datum: септембар 20, 2013

Zašto sve bučice postaju muškarci? Zašto ne mogu da shvate da je pol socijalna konstrukcija, i da žene ne moraju da se prilagode ženstvenom idealu? Nije li to ono za šta se borimo – svet u kome žena može da nosi pojas za alat i kravatu, i da radi šta god prokleto poželi?


U društvu lezbejki mojih godina i starijih, često čujem razgovore o tome koliko su se stvari promenile od vremena kad smo bile mlađe, i uvek neko postavi pitanje: Gde su nestale sve bučice?

To pitanje se postavlja delom zbog nostalgije, a delom zbog nelagodnosti koja je izgleda dovela do promene u razmišljanju mladih lezbejki o polu.

Foto: qwoc.org via creative commons

Foto: qwoc.org via creative commons

I prvo pitanje često vodi ka sledećim: Zašto sve bučice postaju muškarci? Zašto ne mogu da shvate da je pol socijalna konstrukcija, i da žene ne moraju da se prilagode ženstvenom idealu? Nije li to ono za šta se borimo – svet u kome žena može da nosi pojas za alat i kravatu, i da radi šta god prokleto poželi, bez ograničavanja na pol?

U suštini, to je bila vizija feminističkog pokreta, i lezbejke bi trebalo da shvate pre drugih, da je to moguće.

Pre mnogo godina, postavila sam isto pitanje, ali danas kad ga postavljam osećam se neprijatno. Zato što pripadam onoj starijoj generaciji, i zato što uviđam kako se stvari (ne) menjaju već dugo.

(Ne) osećam se kao žena

d9

Foto: feminema via creative commons

U svom životu, volela sam mnogo bučica. Skoro uvek sam bila u vezi, i viđala sam se sa muškobanjastim ženama, a u poslednje vreme i sa trans muškarcima.

Shvatila sam da se sa bučicama dešava nešto čudno još kao sasvim mlada, kada gotovo nisam mogla da izlazim na mesta gde bih upoznala bučicu i otišla sa njom kući. Kada bismo došle do određenog stepena poverenja, postajala sam svedokinja njihovog priznanja koje je izgledalo nekako ovako: „Ne znam kako ovo da objasnim, ali se ne osećam baš kao žena. Mislim, bučica sam, i to je blizu, ali iskreno, nisam sigurna šta sam.“

Nemojte pogrešno da me shvatite, postoje mnoge, mnoge ponosne bučice koje su upravo to: žene. U današnjoj terminologiji, njihovo ispoljavanje pola je muškobanjasto, a njihov rodni identitet je žena. One nose svoje pojaseve za alate ponosno, i ja se rado divim tome. Za njih, identitet bučice rešava problem – ako ljudi imaju problem sa tim, onda je to njihov seksizam ili homofobija koja se neguje u glavi.

Ali, nije to svačije iskustvo, niti je ikad bilo. Bučice mogu mnogo ličiti jedna na drugu s polja, ali nisu takve i iznutra.

Sredinom 90-ih, kao postdiplomka, pisala sam o lezbejskoj istoriji Detroita. Intervjuisala sam 48 žena koje su živele kao lezbejke između 1930. i 1970. Kada sam ih upoznala, to su bile žene pretežno u šestdesetim i sedamdesetim godinama života. Od 48 žena, 4, tj. 10% je izjavilo, da su danas mlade, promenile bi pol i postale muškarci.

Nisu me iznenadile, zato što sam sva ta ponoćna priznanja već čula. Znala sam da je za mnoge „buč“ bilo nešto najbliže čime mogu opisati iskustvo muške osobe u ženskom telu. Ali za ove ljude, iako je „bučica“ bilo bolje od „žena“ ili „lezbejka“, ipak je bilo nedovoljno. Verovatno ste čuli bučice koje ne koriste termin „buč lezbejka“, već jednostavno „bučica“. Ovo nije poricanje seksualne orijentacije, već tvrdnja komplikovanog rodnog identiteta.

Jedna od grešaka koje smo napravile kao lezbejke feministkinje jeste to što smo pakovale seksualnu orijentaciju i rodno izražanjanje u androgenu lezbaču: kratka kosa, bez šminke, ume da popravi kola, kao i da ispeče hleb isto tako, često je pogrešno optužena da koristi pogrešan javni toalet (što doprinosi našem gnevu).

Kako si znala da si lezbejka? Izbačena si iz čirlidersica, mrzela si Barbiku, i nikad se nisi osećala prijatno u haljini i štiklama. Ali, koliko god da smo dobronamerne, mnoge lezbejke se nikad nisu uklopile u taj ideal. Ne samo trans muškarci, već lezbejke kao ja, su istraživali Glamur magazin i voleli sve što šljašti. Orijentacija se uklapala, ali pokušaj da se lezbejsko ponašanje ispravi, bio je jadan neuspeh.

Ukratko, pol koji volimo je oduvek bio razdvojen od našeg ličnog rodnog izraza, i našeg pokušaja da ujedinimo rodni identitet i izraz seksualne orijentacije, a to nas je vodilo do osnovnog nerazumevanja trans iskustva.

Kada lezbejke pitaju gde su nestale sve bučice, zapravo kažemo da ne razumemo trans muškarce. Zaglevljeni smo na tri osnovna verovanja:

Za mnoge od nas, posebno iz starije generacije, biti autovana i ponosna lezbejka i feministkinja bilo je naše životno putovanje – i teško smo ga dobile. Zajednice koje smo izgradile kao sklonište od oluje mizogonističke kulture su posebno drage. Kako mi je jedna bliska prijateljica rekla: „Mnogo volim što sam žena, te ne mogu zamisliti da odustanem od toga.“ Ideja o tome da se postane muškarac – sa svim nezasluženim, neispitanim privilegijama, koje ta ideja predlaže, posebno je neshvatljiva, to je izdaja poverenja.

Drugi veruju da je izbor prelaska iz bučice u muškarca manjak hrabrosti ili mašte, tj. nedovoljno hrabrosti da se drzne biti buč žena.

Lezbejska zajednica kao početno mesto putovanja trans muškaraca

Ipak, drugi misle da kao zajednica nismo uspeli da stvorimo prostor u kome se bilo koja žena može obući i ponašati kako ona želi. To je bila moja prva reakcija na one bučice iz Detroita: da su vremena bila toliko teška da im je dosta dugo trebalo da pobegnu. Zapitala sam se, da su bile rođene generaciju kasnije, našle bi podršku u lezbejskim, feminističkim zajednicama, koja im je falila u gruboj i neurednoj kulturi barova, koji su bili jedino njihovo utočište.

Foto: murderati via creative commons

Foto: murderati via creative commons

Ali od tad sam naučila da promena nije izdaja, nedostatak hrabrosti, ili želja za bekstvom od zajednice u kojoj nisu dobrodošle. To je ono što su me ove bučice iz Detroita naučile. One su živele svoj život sa ogromnim srcem i uprkos svemu. One su bile najhrabriji ljudi koje poznajem. One su preživele, informisane i ponosne kao bilo ko koga sam upoznala u lezbejskim, feminističkim krugovima. Jednostavno nisam mogla da poverujem da nisu imale petlju ili viziju da žive u skladu sa sobom.

Tako sam došla do drugačijeg zaključka. Sada verujem da su sve bitke koje smo vodile i poslove koje smo obavile stvorili zajednicu gde žene mogu biti istinski svoje, na mnogo višem nivou, u svakom askpektu naših života. I, čineći to, napravile smo prostor u kojem je u redu probati drugačije forme rodne ekspresije, od super famice do androgene bučice. To je bilo ekstremno oslobađajuće za većinu nas.

Ali, za neke od nas, teško pridobijen prostor i sloboda za ispoljavanje drugačijih rodnih ekspresija, potvrdilo je ono što su znale duboko u sebi: da u osnovi, one uopšte nisu žene. I znale su, zbog toga što imaju slobodu i prostor da budu bučice, to ipak nije bilo ono ispravno.

Mnogi trans muškarci koje poznajem, autovali su se kao lezbejke, onda su tvrdili da su bučice, i onda su se transformisali. Neki od njih su shvatili da ih nikada nisu privlačile žene, i sada su gej muškarci – ovo nije tako čudno kao što zvuči, ako shvatite da je lezbejska zajednica jedini bezbedan prostor za istraživanje pola, tako da je to mesto gde su mnogi trans muškarci započeli svoje putovanje.

Možda zato lezbejke misle da smo ih izgubili: zato što verujemo da su bile naše.

Transeksualni ljudi razmišljaju kako da promene ono što je verovatno dubok identitet u osobi, onaj sa kojim se većina identifikuje od rođenja. Izazovi su zapanjujući, kako u pogledu promene svog sopstvenog tela, tako i u pogledu na spoljašnji svet, čak i u zajednicama sa potpunom podrškom. Doneti takvu odluku znači: skočiti sa litice sa malom idejom koja leži duboko dole u tebi, ali ako se ne napravi taj korak, to znači drugi tip agonije. Ova hrabrost zaslužuje naše poštovanje i podršku.

Dakle, gde su nestale sve bučice? One su još uvek tu, iako su neke od njih sada žive pod drugim imenom. Neke su još uvek ponosne bučice; druge, pretežno mlade, više vole termin „rodnokvir“, sa bezbroj podkategorija koje podvlače taj rodni identitet i ekspresiju koja se može ukrstiti sa seksualnom orijentacijom, ali nije podvedena njome. One su shvatili da ta vrsta rodnih varijanti kod ljudi može biti u širokom rasponu ženstevnosti i muškosti, ali ono što imaju zajedničko, jeste iskustvo odstupanja od društvenih očekivanja o njihovom rodnom identitetu.

U suštini ovog iskustva je ogromna kreativnost i analiza roda kao socijalne konstrukcije koja je počela u lezbejskom i gej oslobađanju. Sav naš rad nije zaboravljen; nastavile su ga nove generacije, koje traže svoje istinsko ja, kao što smo se i nadali da će biti.

Izvor: SheWired
Prevela: Iva Smišek

Dragana Vučković: Septembar je mesec mrmota u Srbiji

Kategorija: featured, Intervju, LezKULTura / Datum: септембар 17, 2013

Taj kriterijum nekakvog suludog apsolutnog zajedništva se traži čini mi se samo od LGBT organizacija u Srbiji, pa je još jedan „argument“ homofoba – eto, hoće da ih država zaštiti a oni se svađaju međusobno i ne mogu da se dogovore. A to je bezobrazna zamena teza i prebacivanje loptice u deo dvorišta u kojem joj nije mesto


Ime Dragane Vučković, jedno je od najprepoznatljivijih imena Labrisa. Čestim javnim nastupima i promocijom LGBTIQ prava istakla se kao jedna od najpoznatijih aktivistkinja u Srbiji. Takođe, kao članica Organizacionog odbora, učestvovala je u organizaciji Povorke ponosa 2009. godine. Iako već nekoliko godina nije aktivna u Labrisu, nastavila je da deluje u Centru za integraciju mladih gde je svoju aktivističku borbu nastavila na polju sveobuhvatne zaštite dece uključene u život i/ili rad na ulici.. Kako je do početka ovogodišnjeg Pride Week-a, ostalo svega nekoliko dana, iskoristile smo priliku da porazgovaramo sa omiljenom Labrisicom o tome koliko se toga promenilo u ovih desetak godina koliko je ona bila aktivna u zalaganju za bolji život LGBTTIQ ljudi u Srbiji, kao i o važnosti Pride-a za vidljivost LGBTTIQ populacije

Foto: Medija centar

Foto: Medija centar

1. Koliko ti je iskustvo organizovanja beogradskog Prajda 2009. promenilo polazište o Prajdu kao načinu zalaganja za prava LGBTTIQ osoba?

U principu veoma malo. Ja sam i tada, kao i sada, mislila da je Parada ponosa legitiman vid političke borbe za povećanje vidljivosti jedne manjinske grupe, ali i uživanje prava na slobodu mirnog okupljanja. I tada sam, kao i sada, mislila da Parada nije jedini niti dovoljan način da se ukaže na postojanje i diskriminaciju sa kojom se LGBT osobe u Srbiji svakodnevno suočavaju ali da je jedan takav skup preko potreban pre svega jer je to još jedan način da se država natera da radi svoj posao, odnosno da omogući pravo na miran, nenasilan protest. Aktivizam se ne završava uspešno održanom Paradom ponosa niti njom počinje, ali ona jeste njegov deo po meni. Država koja nije u stanju da jednom godišnje osigura bezbednost na centralnim gradskim ulicama, za 200, 300 ili 500 ljudi – svakako to nije u stanju onda da uradi ni 365 dana u godini za pripadnike i pripadnice LGBT populacije, ali i ne samo za njih. Poenta je u tome što je i 2009. ali i danas, to pre svega pitanje političke volje, i ukoliko se Parada ponovo zabrani, moći ćemo još jednom da konstatujemo da je nema ni ove godine, ni u ovoj vladi, kao ni u prethodnim vladama.

2. Kako vidiš današnji Prajd? Koliko je on karnevalski u smislu narodski, a koliko zvaničan i birokratksi u smislu jasnih političkih zahteva koji indiciraju važne promene na polju ljudskih prava? Drugim rečima koliko je Prajd 2013. oslobođen ozbiljnosti i koliko je prisutna atmosfera jednakosti, slobode i familijarnosti?

Nije karnevalski, nažalost. I ne verujem da će biti narednih deset godina – opet nažalost. Tamo gde su pretnje, gde su kordoni policije, grafiti mržnje, desničarske i fašističke skupine koje žele zaista fizički da povrede ljude – tu nema mesta karnevalu. S druge strane, mislim da je sjajno što postoji i prajd nedelja, svi ti propratni događaji i dešavanja, koja otvaraju prostor i za druge važne teme a u vezi su sa LGBT egzistencijom. Opet, odgovornost medija je da ne prikazuju karnevalske snimke parada iz sveta gde se one održavaju decenijama i zaista jesu velike žurke. Verovatno postoje ljudi koji bi i želeli da u Beogradu Parada ponosa liči na dobru žurku ali to naprosto još uvek nije situacija u našoj zemlji niti je to uopšte pitanje za diskusiju po meni. U drugim zemljama je dovoljno samo od smeća očistiti gradske ulice kojima je prošla kolona Parade ponosa. A nakon parade kod nas, bila ona održana ili zabranjena – pitanje je i da li se uopšte vode sudski postupci za krivična dela, zločine iz mržnje i govor mržnje, posle održane Parade ponosa u Beogradu, grad je razlupan a učesnici se razvoze kućama u policijskim automobilima jer im je život ugrožen.

3. Koliko je Prajd uspeo da približi običnim građanima/kama LGBTTIQ egzistenciju?

Fascinira me činjenica da mi i nakon situacije gde par stotina ljudi ne može da prošeta pola sata centrom grada jer njih hiljade želi da im polupa glave, mi dakle i dalje čujemo komentare „ma kakva diskriminacija pedera i lezbejki“, „koja to prava oni traže a ugrožena su im“, „ma ko njih dira i ugrožava“. Ako ništa, prošlogodišnja zabrana skupa i sve prethodne zabrane Parada ponosa predstavljaju najplastičnije objašnjenje, dokaz da je nasilje prisutno, da je mržnja prisutna, da je diskriminacija svakodnevna. Ovo je važno jer je nasilje motivisano mržnjom prema LGBT populaciji najčešće potpuno nevidljivo i ljudi ga iz straha i, nažalost, vrlo realnog i opravdanog nepoverenja prema institucijama – ne prijavljuju.

4. Koliko je važno dati legitimitet ovogodišnjim organizatorima i u političkom i u organizacionom smislu?

DraganaVAko se ovo pitanje zapravo odnosi na pružanje podrške organizatorima i ujedinjenost LGBT scene u Srbiji, čini mi se da je ovo samo još jedan od skrivenih mehanizama homofobije koji postoje kod nas. Takođe, čini mi se da se samo i jedino od LGBT organizacija konstantno i uvek zahteva to neko jedinstvo i uniformnost a da to nimalo nije slučaj sa drugim nekim pitanjima i pokretima manjina. Nema jedinstva ni u ljudskopravaškom pokretu po svim pitanjima, ni u feminističkom, ni među organizacijama koja se bave pravima osoba s hendikepom. Ali taj zahtev za jedinstvenim stavom se ne ispostavlja kada nekoliko organizacija bilo kog tog pokreta reši da organizuje neki protest ili događaj. Taj kriterijum nekakvog suludog apsolutnog zajedništva se traži čini mi se samo od LGBT organizacija u Srbiji, pa je još jedan „argument“ homofoba – eto, hoće da ih država zaštiti a oni se svađaju međusobno i ne mogu da se dogovore. A to je bezobrazna zamena teza i prebacivanje loptice u deo dvorišta u kojem joj nije mesto. Meni lično može da bude bliža politika ove ili one organizacije, da se ne slažem sa ovim ili onim stavom nekog aktiviste ili aktivistkinje ali je to sve manje važno. Na nama je da otvoreno govorimo o diskriminaciji, mačizmu, seksizmu, transfobiji unutar LGBT pokreta, i borimo se protiv toga. Na državi je da radi svoj posao, nezavisno od toga da li Paradu organizuju 2 ili 22 LGBT organizacije.

5. U LGBTTIQ zajednici, među aktivistima/kinjama, postoje oprečni stavovi: za i protiv Prajda, za i protiv Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama? Šta misliš o tome? Trebaju li Srbiji Prajd i Zakon o registrovanim istopolnim zajednicama?

Mislim da su to sporedna pitanja. LGBT zajednica nije nekakva homogena istomisleća masa pa su sad svi Za nešto ili Protiv nečeg a Parada treba da se održi samo onda kada je većina Za i mi moramo svi da čekamo taj trenutak konsenzusa. Ne slažem se sa tim. Ukoliko postoji samo deset osoba koje žele da napravi Prajd u Beogradu, to je njihovo puno pravo i država ima obavezu da to omogući, odnosno obavezu da sankcioniše one koji žele da im to pravo uskrate i koji prete, tuku, krše zakone. Potpuno je legitimno da neko smatra da Parada ponosa nije adekvatan način borbe, možemo o tome da diskutujemo, složimo se ili ne sa tim stavom – ali to ne menja pravo na protest niti obavezu države. Kad je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama, moj stav je da ne možemo da se borimo za menjanje jedne patrijarhalne institucije braka ukoliko nismo na istim startnim pozicijama. To što ćemo usvojiti ovaj zakon ne znači da su svi parovi obavezni da se registruju, ali znači da smo, barem na papiru, a to je početak, bliži ravnopravnosti. Neki istopolni parovi će se registrovati, neki neće, kao uostalom i heteroseksualni parovi. Ono što je važno je da će imati mogućnost izbora a sada je nemaju. Samo moramo imati na umu da je praksa u Srbiji da nam na papiru mnogi propisi zvuče jako dobro, ali da je problem njihova primena. Hoću da kažem da sama činjenica da ćemo, ako se to desi, usvojiti Zakon o istopolnim partnerstvima, ne znači kraj borbe u tom domenu, već početak. Mladoj lezbejki iz nekog malog grada u Srbiji apsolutno ništa ne znači usvajanje ovakvog zakona ako ona nema pored sebe ni osobu od poverenja kojoj bi saopštila svoju seksualnu orijentaciju i nema podršku unutar porodice. Na to mislim.

6. Misliš li da je pojavljivanje ministara Vlade, predsednika Srbije i drugih predstavnika političke i društvene elite na Prajdu važnije od dolaska bilo kog pripadnika/ce LGBTTIQ zajednice?

Apsolutno nije važnije ali je jako važno zato što na taj način država vrlo jasno šalje poruku da je pitanje održavanja Parade ponosa pitanje poštovanja osnovnih ljudskih prava. Nije ideja da se okružimo kordonima policije da bismo održali Paradu ponosa. Ne verujem da je bilo ko od organizatora ili ljudi koji bi došli na Paradu ponosa oduševljen takvom slikom ali ujedno bi pojavljivanje nekih političara na samom skupu zapravo bila garancija bezbednosti svih učesnika. Definitivno mislim da skup ne može biti bezbedan bez policije, ali ponovo je i za to odgovornost na državi. Kada bi postojala politička volja da se na problemu homofobije radi svaki dan u godini, da se sistemski rešavaju neke stvari, da se u svakoj školi govori na ovu temu, kada se političari ne bi ograđivali sa jednim velikim ALI svaki put kada govore o Paradi ponosa, kada bi sudije adekvatno kažnjavale desničare i fašiste koji prete i biju – ja sam sigurna da bi i potreba za policijskim obezbeđenjem bila svedena na minimum. Ovako smo svake godine u septembru ili oktobru mesecu kao u čitavom mesecu mrmota – bezbednosni rizici su veliki i Parada se zabrani. I kao da se svake godine političari nadaju da taj septembar neće doći.

7. Kako komentarišeš Vučićevu izjavu: „Морамо поштовати различитости, а да ли ћу да се придружим – нећу“?

Ja imam dilemu vezanu za prvi deo ove rečenice, sa ovim „moramo“, zato što se pitam da li baš to moramo oslikava suštinu odnosno da li to ne znači da mi želimo ili hoćemo da budemo društvo u kojem su razlike bogatstvo i u kom se ljudi jednako tretiraju bez obzira na sve različitosti koje nikoga ne ugrožavaju, već eto, moramo, naterani smo, tako kažu ovi zakoni koje smo isto tako morali da usvojimo pa bi valjalo i da ih poštujemo. Dakle, pitam se da li to znači da to moramo znači: „ne bismo mi baš to sve tako i nismo najsrećniji ni s tom Paradom ni s tim različitostima“?… Ukoliko bi ta reč moramo bila autentični stav onda bi ona značila da će Parada ponosa biti održana i adekvatno obezbeđena od strane policije jer jedan miran nenasilan protest i treba da bude obezbeđen, onda s tim moramo ja nemam problem jer to onda znači da održavanje Parade ponosa u Beogradu ne bi bilo dovedeno u pitanje i ove godine.

 

Intervju uradila: Dragoslava Barzut
septembar, 2013.